Lutrija (zelena, ne Srbije)

17. juna sam se javio na prvih 7 oglasa za posao. Među njima, na sajtu Monster prijavio sam se za oglas firme ActiveCampaign pod nazivom PHP / MySQL Web Software Programmer. U međuvremenu (kao što sam jednom prilikom već napomenuo) sam poslao još 30tak oglasa.

Kad ono, 11. avgusta (skoro puna 2 meseca kasnije), javlja mi se čovek i moli me da mu pošaljem neke uzorke koda koji sam pisao (da vide kakav stil programiranja imam), kao i neki screenshot (iliti skraćeno snap) neke aplikacije koju sam napravio. Pored toga, tražio je da mu pošaljem salary history, tj. da mu napišem koliku sam platu imao na zadnjem poslu.

Sasvim slučajno sam sedeo za kompjuterom kada mi je poslao e-mail, te mi nije trebalo više od 20tak minuta da mu odgovorim sa sve attachment-om u koji sam mu potrpao i par slika administracije SiteOS-a i nekoliko (najegzotičnijih) fajlova sa kodom. Lepo sam mu objasnio da nisam još radio u SAD-u, da sam tek stigao i da plata koju sam tamo imao ( ) nije objektivna za ove uslove.

Sat vremena kasnije, stiže odgovor od njega. Kod izgleda sasvim OK (upotrebio je izraz quite good), te možemo da pređemo na sledeći korak. Svakog potencijalnog zaposlenog teraju da uradi jedan zadačić kao test da vide kako bi rešio dati problem. Poslao mi je adresu do postavke zadatka.

Sve u svemu (skraćeno), treba napraviti skriptu koja će omogućiti upload fajlova veličine oko 5-6MB i koja će iste trpati u bazu u koju može od jednom da prebaci samo 1MB, tj. treba razbijati fajl na delove. Potrebno je i ispodešavati skriptu da može da radi u ekstremnijim uslovima (tj. naveli su neka ograničenja koja skripta mora da prevaziđe).

Pošto je to bilo u četvrtak popodne, hteo sam da im završim zadatak do petka da ne bi ispalo da sam ga radio ceo vikend. Bolje jedan nego tri dana.

Uradio sam skriptu za nekih 4h. Iako nije bilo potrebe jer je sve moglo da stane u jednu običnu funkciju, uradio sam je u objektno-orijentisanom maniru jer su u oglasu naveli da traže poznavanje OOPa.

Ovom prilikom javno se zahvaljujem Dejanu - Kati - (novom)Korisniku za nesebičnu pomoć u vidu konsultacije koju mi je pružio u gluvo doba noći, što se solidarisao i nije spavao tu noć, da bih mogao da predam rešenje na vreme!

Poslao sam im rešenje u toku noći, kad sam ga završio i podrobno istestirao (i na fajlu od 20tak MB). Sutradan, dobio sam od njih mail da kod izgleda dosta dobro i da je uspešno radio na većini konfiguracija sistema. (To “na većini” znači da na jednoj konfiguraciji nije radio .) Ostavio mi je broj telefona na koji da ga pozovem “pošto ima neka pitanja”… Nazvao sam ga pola sata po prijemu e-maila i pričali smo malo o mom iskustvu. Pitao me je za platu, a ja sam mu odgovorio da bih se zadovoljio i nižom platom (početnom, tj. pripravničkom) pošto mi je ovo prvi posao u SAD-u. Pozvao me je da dođem u centar grada u utorak popodne na intervju.

Kad sam stigao na intervju, imao sam šta i da vidim. Firma se nalazi na osmom spratu u zgradi pored reke Čikago, i nalazi se tačno prekoputa mesta na kome se gradi velelepni TrumpTower. Firma ima 5 zaposlenih, sve su momci mojih godina! Svako ima kompjuter sa dva monitora, kancelarija je organizovana po principu cubicles-a, tj. nema svako svoju kancelariju, nego su svi u istoj prostoriji, sa ograđenim stolovima.

Upoznao sam se sa šefom (isto momak mojih godina), koji me je odveo u sobicu sa tablom na jednom zidu i veeelikim plazma monitorom na drugom zidu. Tu smo malo pričali o softveru koji sam pravio, o softveru koji oni prave (inače, ljudi imaju krajnje zanimljiva softerska rešenja), o načinima i tehnikama programiranja, kao i tehnologijama koje koristimo. Razgovor je bio krajnje opušten, uz puno šala, i mislim da smo se jako brzo zgotivili… Njima se kod mene sviđalo to što sam radio na CMSu, što znam i OOP, što koristim Smarty, što komentarišem kod (koristim inline dokumentaciju), a meni se kod njih svidela opuštenost, odlična atmosfera, oprema, super proizvodi, itd…
Doveo je kasnije još jednog momka, koji mi je postavio još par pitanja, strogo tehnička (o patternima, MVCu, Smarty-ju, itd…). Naveo sam im i par stvari koje sam mogao da ubacim u rešenje onog zadatka (pikanterije neke), ali da nisam jer nisu tražili, čisto da vide da možem (pokazujemo mišiće). Sve u svemu, na sve sam im lepo odgovorio, a razgovor je trajao sat vremena. Na kraju mi je dao da popunim formular sa svojim podacima (socijalni broj, itd…) da mogu da me provere u državnoj administraciji da li stvarno postojim, imam dozvolu za rad, itd. Jako me je ohrabrila njegova rečenica na kraju: Expect to hear from me soon.

I tako se ja sav ozaren zaputim ka vozu (metrou), pa klaj-klaj sat vremena do kuće. Stignem ja kući, kad ono, već me čeka mail sa ponudom za posao, sa sve platom, beneficijama, osiguranjem, dodatnim informacijama, samo da ga potpišem i vratim nazad kao znak da prihvatam. Nisam mogao da verujem…

Kako sam danas radio prvu smenu kao security officer u zgradi koja je relativno blizu (par ulica niz reku), sačekao sam pauzu za doručak da mogu da izađem iz zgrade i da im se javim sa mobilnog. Zahvalio sam im se na pruženoj šansi, sve fino & kulturno, a kada je čuo da sam već u centru, pozvao me je da svratim do kancelarije da ne moram da mu faxiram odgovor (pošto se valja potpisati na papir, pa to baš ne ide mejlom).

I tako se ja danas posle posla, oko 15h, zaputio pravo kod njih. Kad tamo, čeka me gomila ugovora, uputstava i pitanje kada mogu da počnem. Kako kada? Pa juče!

Sat vremena smo popunjavali sve formulare (ugovor o radu, o privatnosti, papiri za prijavu poreza, zakonik o upotrebi opreme u firmi, itd.). Dogovoreno je da počnem da radim već od sutra, dobio sam key-card (ovde se to koristi umesto ključa da uđeš u firmu), uputstvo softvera na kom ću prvom raditi, sve po redu…

Za tri meseca mi ističe pripravnički staž kada ćemo raditi re-evaluaciju mog rada i plate.

I tako, dobio sam posao u struci, radiću ono što volim, te mislim da će mi biti jako zanimljivo.

P.S. Nadam se da ću sutra imati vremena za tekst na temu Prvi dan u struci…

Kako bih opravdao reputaciju iz naslova, kada sam stigao u SAD, pogledao sam opcije za nastavak studiranja.

Na moju nesreću, postoji velika razlika u školovanju. Ovde se u osnovnoj/srednjoj školi biraju predmeti, pa se samo ti predmeti forsiraju. U prevodu, srednjoškolac ovde ima 5-7 predmeta po polugodištu, a ne 13-15 kao kod nas. To znači da deca iz srednje škole izlaze sa (malo) užim obrazovanjem koje posle nadoknađuju na koledžu.

E sad, pošto je ovde studiranje ekstremno skupo i za njihove pojmove, a kamoli za naše, za ljude kojima je to sekundarna stvar (npr. imigranti) najviše se isplati da se prvo upišu na tzv. community college, u prevodu državni koledž, a ne privatni, na kome se studiranje plaća 70$ po kreditu. U proseku, 1 predmet vredi 3-5 kredita, a po semestru se uzima 4-6 predmeta ako si full-time student. Prostom računicom dolazimo do zaključka da po jednom predmetu treba platiti oko 300$ (sa knjigama i svim ostalim) državnoj ustanovi, dok bi privatnoj ustanovi morao da prodaš bubreg (godina studija košta oko 20-50 hiljada).

Kada se napuni 60 poena na koledžu, dobija se associate degree, što je kao naša diploma posle Više škole. E sad, razlika između naše Više i njihovog koledža je to što na koledžu imaš obavezne predmete tipa biologija, fizika, sociologija, muzičko, itd., tj. predmeti koji se kod nas uče u srednjoj. Naravno, ovo je college level, pa ne možeš preneti predmete iz naše srednje.

I tako, meni ostaje da upišem community college i da tu položim te opšte predmete. Nakon koledža se upisuje univerzitet, a tamo se bira tzv. major, ili po naški struka. Oni ovde nemaju fakultete, nego univerzitet na kome imaš SVE predmete, i ako hoćeš da ti major bude poljoprivreda, onda imaš skup osnovnih predmeta (ti koje imaš i na koledžu) i skup predmeta koji se bave time. Za bachelor degree, iliti kod nas diplomirani taj-i-taj, treba ti 120 kredita, 60 opštih + 60 major.

No, dosta uvoda…
Da bi se upisao na koledž, moraš da polažeš matematiku i engleski.

Matematika se polaže na kompjuteru preko ProMetric sistema (dobiješ zadatak i 5 ponuđenih odgovora). Počinje se sa geometrijom, pa elementarnom algebrom. Ako si slab iz algebre, sistem te automatski prebacuje na pitanja iz pred-algebre (naj-najosnovnija algebra, komutativnost, asocijativnost, itd… ). Ako si dobar iz algebre, sistem te prebacuje na naprednu algebru, pa na college-level algebra, pa na kraju završi sa trigonometrijom. Sistem te propituje dok ne dođe do oblasti koju ne znaš, jako lepo osmišljeno. U svakom slučaju, čim završiš test (traje između 15 i 90 minuta, zavisi koliko te oblasti sistem pusti da polažeš), odmah dobiješ rezultate. Na rezultatima ti piše broj bodova iz svih oblasti koje ti je sistem dao i kao zaključak ti stoje šifre predmeta koje možeš da uzmeš u skladu sa znanjem.
Ja sam radio najduže od svih, dobrih 80 minuta, zadnji sam izašao. Iz svih oblasti sam imao oko 90 bodova sem iz trigonometrije iz koje sam imao sramnih 40 bodova samo zato što sam pogrešno zapamtio formule. U svakom slučaju, sistem me je plasirao najviše što može bez obzira na to, tako da mogu odmah da uzmem naprednije predmete. Potrebno je da položim tri matematike (Pre-Calculus, Calculus 1 i Calculus 2).

Odmah posle tog testa, moguće je polagati engleski koji se sastoji iz dva dela: pisanje i čitanje. Prvo se polaže pisanje koje traje 55 minuta. Dobiješ vežbanku i 2 teme (ili 4, zavisi da li gledaš optimistički ), i udri. Teme su bile:

1. Studenti iako ne rade često poštom dobijaju ponude za kreditne kartice. Napisati esej o tvom mišljenju da li je to dobro ili loše i objasniti stav.
2. Neki ljudi vole da žive u velikim gradovima, a neki u predgrađima/malim mestima. Napisati esej i objasniti svoj stav…

Ja sam, naravno, uzeo ovu drugu temu i napisao 2.5 stranice na tu temu.

Posle toga na red je došlo čitanje. Dobiješ 10 tekstova, svaki ima po 5 pasusa. U svakom tekstu fali po 7 reči, a za svaku prazninu imaš 5 ponuđenih odgovora. Znači, potrebno je da razumeš tekstove i da znaš koja reč ide na to mesto. Tekstovi su dosta teški, ima ih iz biologije, ekonomije, građevine, znači nimalo naivno, traži se znanje engleskog za koledž.
Od 70 reči pogodio sam 66, tj. promašio samo 4. Nisam to očekivao! Za divno čudo, i esej su mi ocenili dosta dobro, tako da sam ‘ladno uleteo na engleski jezik najvišeg nivoa. Dozvoljeno mi je da upišem Composition 1 for NonNative Speakers.

Za prolazak koledža potrebno je da položim Composition 1 i 2, Calculus 1 i 2, kao i još 10tak opštih predmeta. Tek onda mogu da odem da se upišem na neki (opet community) univerzitet da bih dobio bachelor degree. Tek na univerzitetu će mi priznati ove (stručne, jeli) predmete sa Više, neće biti problem.

Sad ostaje samo da studiram u slobodnom vremenu, kao i uvek…

Moram da napomenem da sam ovaj tekst već jednom napisao, ali nam je server pao dan kasnije, te je ovaj tekst stradao… Sada moram da ga napišem opet, po sećanju…

Prvog i drugog avgusta išao sam na obuku(.net) za security officer-a. State of Illinois (u daljem tekstu SofI) nalaže da svaki security officer mora da obavi tri stvari:

1. Da da otiske na proveru. Ovde se to radi tako što odeš na jedno od 20tak mesta u gradu koji su ovlašćeni za to i staviš ruke na skener. Da, nema mastila… Kompjuter te “uslika” i direkt pošalje internetom na dva odredišta: policiji SofI-a i FBI-ju. Traje oko 2 nedelje dok obe službe potvrde da si “čist”.
2. Da si prijavljen da radiš za jednu od security agencija. Ova u koju sam ja otišao zove se Illinois Security Services i oni obezbeđuju zgrade Friedman Properties. (Inače, Friedman je jedan bogati amerikanac koji poseduje gomilu zgrada u centru i još više zgrada u predgrađima. Težina mu se, naravno, meri u milionima $. Inače je vrlo mršav… No, da se vratim na temu.) Tamo odeš i popuniš 20tak stranica formulara i smatraš se zaposlenim kod njih.
3. Da prođeš obuku pod nazivom Basic 20-hour training for an unarmed security officer (o tome pišem sad - opet).

Kao što sam naziv kaže, obuka traje 20 sati, smeštenih u 2 radna dana, 8h u ponedeljak, 4h domaćeg zadatka uveče i 8h u utorak.
U razredu je bilo nas sedmoro. Dva meksikanca mojih godina, jedna punačka crnkinja (21 godinu i 2 dece), jedan stariji crnac i dva OGROMNA belca od po 40-50 godina, 150 kila svaki. Nisu toliko veliki koliko su široki. Strašno…
Obuku nam je držao penzionisani policajac Čikaga koji je bio i u marine core-u, i u obežbeđenjima nekih glavnih političara, a sada je predavač i privatni detektiv. Lud lik skroz. Stalno pominje bivšu ženu i stalno zbija neke šale. Meni je odmah rekao da mora da me se pazi (kad je video da sam Srbin) jer smo mi započeli I svetski rat…
Prvog dana nas je učio zakonima: federalnom, civilnom i kriminalnom. Zatim o dužnostima i ovlašćenjima security officer-a. Na primer, kako ne smemo da uhapsimo nikoga, ali smemo da ga zadržimo (detain, not arrest)… Na kraju dana nam je pokazano kako se pišu izveštaji (incident report, daily report…).

Domaći zadatak bio je super. Pušten nam je isečak iz filma Commando u kome trenutni guverner Kalifornije Arnold Schwarzenegger (Governator od milja) u jednom tržnom centru mlati 6-toricu security officera. Zadatak, napisati incident report…

Drugog dana smo se bavili zaštitom od vatre, public relations-ima (tj. razgovorom sa ljudima i medijima), pretnjama bombama, nasiljima na radnom mestu i kako obavljati patrolu.
Na kraju drugog dana radili smo tzv. open test. Za neupućene, to je test koji se polaže tako što prvo svi zajedno prođemo kroz pitanja i nađemo odgovore, pa ih popišemo, pa tek onda radimo test, uz literaturu, naravno…

I tako, dva dana kasnije, postao sam sertifikovani unarmed security officer. Neki su to (nećemo ih sada imenovati) to protumačili kao “unarmed = bez ruku”, a neki čak i kao “bez oružja = ruke su smrtonosno oružje”.

U svakom slučaju, pošto sam otiske dao još nedelju dana ranije i imao sam priznanicu o tome, a dobio sam i diplomu, otišao sam u firmu da im predam tih 20tak formulara. Firma se, inače, nalazi u južnom Čikagu na 109-toj ulici. To je 109 blokova od centra (sredine) grada, a ja sam trenutno nastanjen u drugom predgrađu severno od grada. Znači, put u jednom pravcu od minimalno 90 minuta autoputem.
Odmah su mi dali par termina u kojima da se javim u Friedmanovu zgradu na trening (plaćena satnica) i poslali me po uniformu za koju će mi, naravno, odbijati od plate po 20% dok je ne otplatim. U uniformu spadaju: teget pantalone, teget košulja sa aplikacijama (američka zastava, značka i pozlaćeni name-tag sa ugraviranim prezimenom) i tie-clip. Srećom, u tim Friedmanovim zgradama se ne nosi uniforma, nego je obavezna bela košulja (koju već imam), bordo kravata, zlatni tie-clip i sivi sako. Kravatu i sako dobijes u zgradi u kojoj radiš.
Slikaću se prvom prilikom da mi se malo smejete…

Sada me polako uvode u posao. Pošto su termini uglavnom popunjeni dobiću nekoliko smena za početak dok se ne otvori još nešto. Za početak ću raditi najverovatnije četvrtkom i petkom drugu smenu (15-23h). U toj zgradi nalazi se 6 firmi, od toga su dve advokatske, jedna je sportski menadžment (dolaze košarkaši u zgradu), jedna je modna agencija (dolaze crnkinje modeli ), a ostale su nebitne…
Posao se sastoji iz toga što sediš za pultom u lobiju zgrade i proveravaš svima koji ne rade tu lične karte, uzimaš im ih, daješ im name-tag, itd… Imam ispred sebe 11 monitora, na kojima pratiš kamere i liftove.

Početna plata je 8.5$/h bruto, znači negde oko 7$/h neto. Za početak je super…

Evo, da malo opišem kako se odvija potraga za poslom.
Od kako mi je stigla zelena karta i sva prateća dokumentacija (tj. pre mesec dana), počela je hajka za poslom.
Prijavio sam se na tri najvažnija sajta koja se bave tom tematikom (Dice, Monster i CareerBuilder) i počeo da pratim situaciju. Kako je tržište ovde mnogo veće nego u zavičaju, tako ima i mnogo više oglasa, tj. potražnje za poslovima u mojoj struci.
Na moju veliku žalost, većina firmi ovde traži eksperte kojima je prioritet Microsoft-ova ASP.net tehnologija, a open-source (tj. PHP) se uglavnom traži kao plus. Za samo LAMP platformu našao sam oglasa da se može nabrojati na prste jedne ruke.
U svakom slučaju, na ta tri sajta za 30tak dana našao sam isto toliko oglasa na koje imam šanse da se prijavim. Znači, u proseku jedan dnevno! Koja razlika u odnosu na Srbiju… Naravno, većina su tzv. head-hunteri, odnosno firme koje su posrednici između nas koji tražimo posao i firmi. Njihov posao je da skupljaju rezimee i da daju iste firmama koje ih kontaktiraju.
Od svih tih oglasa na koje sam se javio (blizu 50 oglasa), samo sa dve kompanije sam imao kontakt:

1. Zvao me je čovek iz kompanije Primerica, ali je sekretarica iz nepoznatih razloga isekla poruku na pola, tj. snimila je samo prvu polovinu. Odlepio sam… Čovek je ostavio ime i prezime, kao i ime firme, ali ne i telefon! Brzo sam pronašao firmu na internetu, i poslao sam e-mail na jedinu adresu koju sam našao na sajtu. Od broja telefona ni traga ni glasa. Napisao sam im e-mail, na koji niko nije odgovorio…
   Na svu sreću, čovek je opet zvao 2 nedelje kasnije. Nesreća u sreći je da nikoga nije bilo kući pa je opet ostavio poruku, ali je ovaj put sekretarica majstorski obavila svoj deo posla. Snimila je sve što treba, najvažnije od svega, telefon. Odmah sam nazvao taj broj, ali (iako je radno vreme) sada se njima javila sekretarica. Ostavio sam uredno broj mobilnog na koji mogu da me kontaktiraju, i od tad ništa…
2. Strina (kraljica) se setila jedne institucije koja stalno zapošljava ljude, a nema običaj da postavlja oglase na gorenavedene sajtove, jer imaju na svom sajtu sekciju o tome, jer imaju i svoj Human Resources. Reč je o Northwestern University. Među 170-tak raznoraznih oglasa, našao se i jedan za poziciju WebDeveloper. Brže-bolje sam im poslao rezime, a 2 dana kasnije stigao je e-mail sa pitanjem kad sam slobodan za phone interview. Pretpostavljam da im je zapao za oči deo rezimea u kome se pominje Poljoprivredni fakultet. Žena koja vodi taj sektor, zove se Daniela (opet bez tog nesretnog slova J ;-)). Zvala me je telefonom (po dogovoru) 2 dana kasnije. Odmah na početku razgovora mi se izvinula jer joj se raspored promenio, trenutno je bila u gužvi, pa je mogla da mi postavi samo par pitanja: da li imam zelenu kartu, da li sam radio i sa klijentima i da li živim blizu Evanstona (tamo je kampus, tj. radno mesto). Kako je dobila potvrdan odgovor na sva pitanja, zahvalila mi se i ostalo je na tome da će dogovoriti sa Human Resources departmanom kada mogu da me pozovu na intervju. Od tada ništa…

Kad je prošlo dobrih par nedelja a od oglasa ništa, počeo sam “da puštam pipke” i na ostala zaduženja, tj. tražio sam poslove i van struke, naravno. Prvi na redu bio je BestBuy ( lanac ogromnih prodavnica kompjuterske opreme, velilčine kao naš Rodić, samo tematski. Kako je radnja relativno blizu (10 minuta peške), bila je prva na udaru. Otišao sam tamo i popunio formular (na kompjuteru, naravno, imaju kompjuter za prijavu za posao u svakoj prodavnici), kao i neki personality test, sa klasičnim pitanjima tipa “Da li mrziš sve na svetu?”.
Nedelju dana kasnije, zvali su me da odem u prodavnicu na intervju. To valjda znači da sam prošao taj test, tj. da nisam baš toliko lud. Tamo me je dočekao debeli crnac od oko 30-tak godina, koji vodi sektor za popravke/sklapanje kompjutera u kome bih ja trebao da radim. Postavio mi je par pitanja tipa šta sam sve radio na kompjuteru, šta znam da popravljam, postavljao mi je neke slučajeve sa pitanjima kako bih reagovao, itd… Sve sam ja to njemu lepo izodgovarao, klimao je glavom, znači nisam grešio. Na kraju, kad smo došli do dela gde treba da mu izdiktiram neke reference, tu smo se zaglavili. Nije znao šta da radi kad nemam preporuke od nekoga iz Amerike, pa smo morali da ostavimo većinu tog dela praznu. Naveli smo samo strica. Rekao je da će proslediti taj njegov izveštaj njihovom menadžmentu, pa ako im budem odgovarao, pozvaće me oni još jednom na intervju. Prošlo je 3 nedelje od tada…
Naravno, ništa se ovde ne dešava preko noći, ako je suditi po onome što stric kaže, može da se desi da te neko nazove i mesec-dva kasnije. Tako da, za sada je sve otvoreno… Uostalom, ne možeš ni dobiti ako se ne igraš, zar ne?

Na drugom frontu, kontaktirali smo neke prijatelje da nam jave ako bude nekih poslova koje bih mogao da obavljam. Tako je jedan prijatelj Jova, po zanimanju moler (crnogorac, super lik, kad ga zoveš na mobilni, a on na poslu, na šta radiš odgovara “eve me na robiju” :-D), pozvao i pitao da li hoću da radim kao security officer. Što da ne, svaki pošten posao vredan je truda. Njegov šef, neki ultra bogati Amerikanac koji poseduje nekoliko zgrada u samom centru Čikaga, voljan je da me ubaci u jednu od njegovih zgrada. No, to je već posebna priča…

Po prvi put, u ponedeljak uveče izgubili smo vezu sa Internetom na 24 časa… Smrzo sam se. Pomislih, donesoh im bedu na vrata, stigla Srbija u Ameriku, neka vide malo kako je nama!
No, sad bez zezanja…
U nedelju je bilo između 100 i 105 stepeni farenhajta (u prevodu 38-40,5 celzijusa). Neviđeni pakao, sa nezamislivo puno vlage, disalo se na škrge. Kako je nedelja dan predviđen za odmor, ranije ugovorena roštiljada kod prijatelja nije odgođena, nego je samo pomerena na drugo mesto, tj. iz dvorišta u trpezariju. Nastradao je samo prijatelj (kamiondžija, pa je valjda navikao čovek ), pekao se pola dana uz onaj roštilj, da bismo se mi u kasnije popodne (oko 16h, kad prođe ono najgore) siti najeli. Roštilj je bio izvrstan, čovek je stvarno genije, a i gurman, napravio ga, svaka mu dala…
Idući dan (ponedeljak) je već bio mnogo prihvatljiviji. Temperatura je spala na nekih 90-92 stepena, prijala nam je kao da je septembar. Taj dan smo već bili mnogo operativniji, otišli smo malo i do grada, obavljali neke sitnice, išli u shopping (namirnice, ništa specijalno)…
Vratili se mi iz centra i otišli u obližnji market kupit’ sitnice. Bilo je predveče, jođ je bio dan, sparina se polako spuštala. Nismo bili u radnji ni pola sata (velika radnja!). Taman kad smo strpali sve stvari u kese a kese u korpu (k’o kod Rodića) i krenuli ka izlazu, odjednom napolju noć. MRAK, čoveče! Odmah sam se setio Radovana III i one njegove “natmurilo se od Zemuna kao da će…”. Oblak je prekrio celo nebo, crn kao Negro, odžačar grla. Krenula da pada kiša kao da je neko iz kofe polivao. Kao iz kabla! Sa vrata smo se odmah vratili unutra u radnju (i mi i ostali), a čak za to kratko vreme ispod nadstrešnice, zaradili smo po koju kapljicu zbog vetra koji je urnebesno počeo da nam duva u lice.
Uđosmo brzo unutra, kad ono hop, pade napon, resetovali se kompjuteri na kasama. Odmah sam se nasmejao u sebi “gle sad kad i njima nestane struje kao onda nama u proleće ‘99. kad su nam bacali grafitne” ;-).
Narod iz radnje gleda kako napolju DIVLJA vetar i poliva kiša, a ja gledam na drugu stranu, sa nostalgijom u očima, pogleda prikovanog za monitore i davno zaboravljeni “Starting MS-DOS…” Eh, mladosti…
Grmljavina se čula često i glasno, sa svega 2 sekunde zakašnjenja. Bilo je blizu… Srećom, pljusak nije dugo trajao, svega nekih 20-30 minuta, stalo je taman dovoljno da dotrčimo do kola (sa sve kolicima). Potrpasmo sve brzo u auto i krenusmo polako ka kući. Međutim, ni to nije bio mačji kašalj. Strina je vozila veleslalom po bulevarima, koliko je polomljenih grana bilo po putu. Grana debljine 10cm, kao od šale, na sred puta. A napolju muk, ni dašak vetra. I kiša je stala. Strina mi je odmah objasnila da se takvo zatišje pred buru uglavnom dešava pre tornada, koji je u ovim krajevima inventar, te da valja pod hitno otići kući.
Požurismo kući, odmah za TV (naravno, ameri imaju kanal koji se zove, jeli Weather Channel. ;-))
Na kanalu piše Tornado watch. Strina odahnula… Pitam je zašto, tek će ona meni “kada to piše, to SAMO znači da su uslovi povoljni za tornado. A kad piše Tornado warning, e onda je tornado već negde uočen”. Kao da mi je bilo lakše. Gde sam ja ovo stigao, pomislih…
Naravno, od svega toga nije bilo ništa (inače biste čitali do sada u novinama), sve se lepo smirilo, sutradan smo lansirali novu raketLu na mesec. (Obratiti pažnju na dve reči: smo i raketlu. Ko razume, shvatiće. prim.aut.)
Ipak, ta oluja je na nekima od nas ostavila ozbiljne posledice. Mi zavisnici od interneta mogli smo samo da sedimo skrštenih ruku. Ima TVa, nema interneta, a isti kabl… Setih se Phoenixa, sad znam kako mu je (respekt!).

P.S. Iskreno se nadam da na ovom blogu neće biti teme pod nazivom Tornado warning.

Ove dane obeležilo je nekoliko jubileja.
Juče, 7. jula, stric je napunio 50-tu godinu, “usitnio je 60″ kako on to voli da kaže. Iako čovek (kao ni svako drugi tih godina) nije hteo da obraća veliku pažnju na to, ipak je morao da se pokori američkim običajima i navalama familije i prijatelja, pa da se koliko-toliko dan obeleži. Uzeo je slobodno sa posla, te je ceo dan predodređen za porodično druženje.
Slavlje je počelo od ručka, gde smo mu mi najbliži podelili poklone. Zatim smo otišli u centar Čikaga gde smo se ukrcali na ogroman jedrenjak. Aranžman je podrazumevao 90 minuta jedrenja uz obalu jezera Mičigen, razgledanje grada sa vode, uključivanje putnika u dizanje i spuštanje jedara, kao i ispucavanje topovskog đuleta na kraju, kao vrhunac happening-a. Posle toga svratili smo u GreekTown, jedan predivno uređen restoran u Grčkom stilu, gde su svi zaposleni Grci. Taj dan je prošao u porodičnoj atmosferi, tj. samo za najbliže (nas 6-toro), dok je današnje veče određeno za doček gostiju. Večeras su došle 2 familije i 1 prijatelj, sve u svemu, 2 puna stola i dece na sve strane. Stric je duvao u svećice na torti, a podmetnuta mu je i zez-svećica koja se misteriozno palila sama posle svakog gašenja.
A u to vreme, 8000 kilometara (5000 milja) dalje…
Pred samu proslavu, oko 8h uveče, taman kad sam hteo da ugasim kompjuter jer nam je trebao sto za smeštanje gostiju, naleteo sam na Mašana (po YU vremenu u 3h ujutru). Obzirom da je petak, nije mi bilo sumnjivo da naletim na njega u to doba. Međutim, on se nije vratio iz grada, nego iz jednog mnogo egzotičnijeg mesta. Čovek je veče proveo u Bačkom Petrovcu, u gimnaziji koju sam pohađao, gde je održan jubilej druge vrste. Moja generacija proslavila je 5 godina mature…
Kako vreme leti… Sećam se svega, kao da je juče bilo! Baš mi je žao što nisam prisustvovao događaju, čuo sam iz prve ruke (ukratko) da je bilo odlično, jedva čekam da čujem detaljniji izveštaj i ostala mišljenja.
Sve u svemu, veče puno emocija…

Danas sam išao sa bratom u DMV da polažem za vozačku dozvolu, da bih imao validnu ličnu kartu, ili kratko ID.
Probudimo se burazer i ja, pogledamo na internetu adresu najbližeg ofisa DMV-a i zaputimo se tamo. Stigli smo tamo, ja opet sa punim rancem papira, za zlu-ne-trebalo. Stignemo mi na onaj šalter za dobrodošlicu, gde kažeš šta hoćeš, a oni tebi broj. Rekoh im da hoću 2 stvari: da polažem za vozačku dozvolu i da izvadim State ID, tj. to je kao lična karta za one koji ne voze.
State ID sam hteo da izvadim za svaki slučaj, iz jednog jedinog razloga: ako te iz bilo kog razloga zaustavi policija da si napravio saobraćajni prekršaj, daju ti ticket, a uzmu ti dozvolu! Možeš, naravno, i dalje da voziš, a taj ti je tiket validan dokument umesto vozačke. Problem je što na tiketu nema tvoje slike, pa nemaš onda ID, nego imaš samo zamenu za vozačku dozvolu. Pošto policija ovde ne prima keš, moraš da pošalješ ček poštom, pa ti oni (opet poštom) vrate vozačku. Dakle, procedura… To znači da ne možeš za to vreme da pišeš čekove u prodavnici, plaćaš karticom, ništa, jer za sve treba dokument sa slikom.
No, da se vratimo na taj prijemni šalter. Kažem ja njima šta hoću, oni mi odmah provere da li sam poneo sve što treba (tj. ni ne puštaju te na pravi šalter ako nemaš sve papire), daju mi broj i upute me da sednem. Čekao sam nepunih 10 minuta, kad me prozvao neki deblji gospodin za njegov šalter. Priđem ja, on meni “haj Majlos”, ja njemu “gud dej”. Pitao me odakle sam gledajući moj pasoš (kao da ne piše :-|), a zatim i otkud to da imam Čehoslovačko ime (verovatno po režiseru Formanu). Pitao me čovek koliko sam visok i težak, ja mu rekoh da ne znam, on odmah shvatio i izvukao papir za konverziju: sa leve strane centimetri i kilogrami, a sa desne feets, inches i pounds. Ispade da sam visok 5′09″ i da imam 145lbs, šta god to bilo. Pored mene, na šalteru (kao što mi u SUP-u imamo one posude sa mastilom za davanje otiska) stoji aparat za proveru vida, veličine pisaće mašine. Popunio mi sve podatke i rekao mi da stavim glavu na to i da stavim oči na otvore. Stavim ja, kad ono u aparatu isti onaj papir, sa slovima raznih veličina, samo digitalni. Ja mu izdiktirao samo peti red (to je čovek tražio, 10 slova ukupno), čovek kaže da je sve OK i pre nego što me je poslao me na idući šalter (blagajnu), postavio mi je pitanje koje me je vidno pogubilo: “Do you want to be an organ donor?”. 2 sekunde pauze, pa kao iz topa: NO.
Stižem ja na blagajnu, prvi sam na redu, nema čekanja. Kaže mi žena, $10 je vađenje vozačke (sa sve polaganjem), a $20 ta StateID za koju ništa ne treba da se radi. Ajde, dobro… Ja joj platim $30, a ona meni papir sa pitanjima za polaganje. Kaže mi da sednem tamo na neku (školsku) klupu i da se vratim kod nje kad završim.
Dobiješ veliki papir, kao kod nas onaj za glasanje. Treba da odgovoriš na 20 tekstualnih pitanja i da upariš 15 oblika saobraćajnih znakova sa 17 ponuđenih odgovora. Od 35 pitanja, smeš da promašiš 7. Naravno, ja ne bih bio ja kad se ne bih provukao kroz iglene uši. Promašio sam ni manje ni više nego 7: 3 teorijska pitanja, uglavnom vezana za zakone države Illinois i 4 oblika znaka. Promašio sam znak u obliku petougla koji nisam znao šta je, a ovi ostali oblici su onda bili lančana reakcija, tj. kolateralna… Rekla mi žena da sam se provukao i da sednem na drugi kraj sale, najbliže izlazu, da će me prozvati za nekih 40tak minuta instruktor da idem da ga provezem.
Za divno čudo, desila se u međuvremenu promena smene, pa je ona žena koja mi je dala testove, prešla u instruktore. Ona me prozvala, i izađemo ona i ja napolje. Pošto je napolju bilo ekstremno toplo, preko 100 stepeni (farenhajta, naravno), požurili smo oboje do kola (uprkos pravilima, jer ja treba da dovezem auto ispred zgrade i da ona tu uđe), a ona mi je naložila da čim uđem u kola upalim A/C (klimu, po naški) dok ona zapiše broj tablice i proveri svetla, žmigavce i sl.
Sedne ona u auto, i prvo što je rekla, bilo je: “O, pa ovo je auto sa menjačem!” Odmah mi je priznala da ne zna da vozi auto sa menjačem i da je do sada imala svega 4-5 kandidata sa takvim kolima. Napomenuo sam joj odmah da imam dozvolu već dugo, da je ovo pro-forme, na šta se ona opustila i prestala da se muči da mi objašnjava razne sitnice, pa smo ostatak vremena ćaskali o tome odakle sam došao i slično. Obrnuli smo jedan (malo veći) krug oko bloka, stali jednom da se parkiram u napred na običan parking (okret 90 stepeni u desno), pitala me jesam li ostavio menjač u pravoj brzini jer ona ne zna kako treba, i to je to.
Vratimo se brže-bolje nazad opet u zgradu i pod klimu, ona mi reče da je sve bilo bez zamerki i kaže mi da sednem da čekam pred šalter sa kamerom. Kako sam stigao do šaltera i seo ispred, tako me matori (izgleda Jamajčanin) prozove. Stalno je ubacivao uzrečicu “my man” sa čudnim akcentom, slatko sam se nasmejao. Slikao me 2 puta (za svaki dokument po jednom) i rekao mi da opet sednem dok odštampaju kartice. 5 minuta kasnije, dobio sam vozačku, a još 5 minuta kasnije i drugu.
Sve u svemu, maksimalno 1h vremena, a moglo je i brže, nego smo mi došli kasno.

Ovde je nedelja dan za opuštanje, porodična druženja, i slično. Ovog vikenda pozvani smo od strane Radeta i Eme (šira familija) da im se pridružimo na izletu. Morali smo da ustanemo u 6:30 ujutru, takav je bio plan, pošto je mesto na koje smo išli udaljeno dobrih 4 sata vožnje.
Ivan i ja smo noć pre toga išli u bioskop da pogledamo film Batman Begins, a nakon toga da jedemo u neko njegovo omiljeno mesto. Hrana mi tamo, očigledno, nije baš prijala, celu noć me mučio stomak, jedva sam uspeo da uhvatim 1h sna.
Kako smo ušli u auto, svi smo pozaspali, ceo drugi i treći red. Putovali smo na sever, u državu Viskonsin. Prošli smo grad Milvoki, pa putovali još 2 sata, prošli smo kroz indijanski rezervat Menominee i na kraju stigli na odredište, reku zvanu Wolf River.
Reka stvarno izgleda odlično, plitka je, brzaci, stene vire iz vode, baš kao u kaubojskim filmovima. Doduše, nismo videli ni jednog konja, nego gomilu ljudi u splavovima/kajacima, očigledno je to njihova Tara, rafting je najveći fazon tamo.
Poneli smo nekoliko pecaljki, deca su pokušala da pecaju, ali je samo jedan od njih (Vladan) bio uspešan, upecao je 2 komada neke (njihove vrste) ribe, veličine dlana. Bane je upecao pijavicu i krpelja, pijavicu namerno, tj. čašom, a krpelja slučajno, tj. listom leve noge.
U svakom slučaju, lepo smo se proveli, slikali smo se, umorili smo se pošteno, stigli smo kući oko 23h i odmah u krevet.

Danas je sam bio na istom mestu na kome se održavao Blues festival. Od danas, pa do 4. jula (dana nezavisnosti) održava se Taste of Chicago, festival posvećen hrani. U prevodu, pun park štandova sa najrazličitijom hranom. Naravno, po većoj ceni nego što bi platio da odeš malo dalje u dubinu centra grada.
Bilo je tu stvarno raznovrsne hrane, od grčke i italijanske, preko kineske, japanske, indijske i ostalih azijskih peripetija, do klasičnih američkih burgera, ribs-a i ostalih gurmanskih poslastica.
Nije bilo ništa specijalno, sem što su mi 2 stvari upale u oči, o kojima bih se baš raspisao (a ima i po koja slika).
Jedna je da iza Amera ostaje isto smeće kao i posle nas, tj. uopšte se ne razlikujemo u nekim stvarima.
A druga je način organizacije takvih manifestacija. Imaju zanimljiv fazon da niko ne prihvata keš (cash). Za to postoji poseban štand, tj. šalter. Priđeš, daš keš (poseban šalter za one sa plastikom), a oni tebi tickets, iliti kupone (u našoj zemlji poznatije kao bonovi, što su ih delili umesto plate ;-)), pa sa time kupuj do mile volje. Naravno, obrnuta transakcija nije omogućena, lepo piše svuda. Mislim, kapiram zašto to rade, da se vidi koji je štand koliko para doneo, da nema prevare, falsifikata i slično, na kraju se oni podele, ne sumnjam ja u to…
Ali i tu imaju foru! Kao, dobiješ 11 tiketa za $7, to je cena, samo tako se prodaje. A skoro sve košta paran broj tiketa. Pa ti računaj kako ćeš da ih potrošiš. A da sve bude još čudnije, na svakom tiketu piše da vredi 50 centi. Mis’im…
Kad sam već kod toga, tako je isto organizovan i piknik kod Gračanice, i koncert Ace Lukasa & Džeja, dakle prešlo je i na naše… Doduše, naši prelaze postepeno, pa kupuješ na komad, 1 tiket = $1.

Offtopic: Sutra ću (ako stignem, imamo isplaniranu neku posetu) otići opet, počinje dvodnevni festival kantri muzike, to moram da vidim…

Danas sam bio u trećoj najvećoj zgradi Čikaga (koja, inače, ima 2 svoja sajta), zvanoj John Hancock Center.
Ušao sam opušteno u lift i 40tak sekundi kasnije, našao sam se na 95tom (slovima: devedesetpetom) spratu. Već na pola puta osetio sam promenu pritiska, pa sam morao i da zevam i da gutam da bih izdržao. Pitam se kako je ljudima koji rade gore…
Na vrhu zgrade nalazi se restoran, može se sesti i popiti piće, posmatrati ceo grad kao na dlanu, kroz prozor, naravno. Cene su, naravno, previsoke (u skladu sa zgradom)…
Sprat niže nalazi se obzervatorijum, koji se isto plaća papreno, tako da sam ga ovom prilikom propustio, ovaj put sam bio samo u restoranu. Lepih slika ima na sajtu obzervartorijuma, vredi ih pogledati.
Slikao sam par puta grad kroz prozor, da prenesem bar deo utiska. Adresu znate.
I za kraj, evo isečka sa sajta: On a clear day you can see up to 80 miles away and view four states - Illinois, Indiana, Michigan and Wisconsin.