Lutrija (zelena, ne Srbije)

Evo, da malo opišem kako se odvija potraga za poslom.
Od kako mi je stigla zelena karta i sva prateća dokumentacija (tj. pre mesec dana), počela je hajka za poslom.
Prijavio sam se na tri najvažnija sajta koja se bave tom tematikom (Dice, Monster i CareerBuilder) i počeo da pratim situaciju. Kako je tržište ovde mnogo veće nego u zavičaju, tako ima i mnogo više oglasa, tj. potražnje za poslovima u mojoj struci.
Na moju veliku žalost, većina firmi ovde traži eksperte kojima je prioritet Microsoft-ova ASP.net tehnologija, a open-source (tj. PHP) se uglavnom traži kao plus. Za samo LAMP platformu našao sam oglasa da se može nabrojati na prste jedne ruke.
U svakom slučaju, na ta tri sajta za 30tak dana našao sam isto toliko oglasa na koje imam šanse da se prijavim. Znači, u proseku jedan dnevno! Koja razlika u odnosu na Srbiju… Naravno, većina su tzv. head-hunteri, odnosno firme koje su posrednici između nas koji tražimo posao i firmi. Njihov posao je da skupljaju rezimee i da daju iste firmama koje ih kontaktiraju.
Od svih tih oglasa na koje sam se javio (blizu 50 oglasa), samo sa dve kompanije sam imao kontakt:

1. Zvao me je čovek iz kompanije Primerica, ali je sekretarica iz nepoznatih razloga isekla poruku na pola, tj. snimila je samo prvu polovinu. Odlepio sam… Čovek je ostavio ime i prezime, kao i ime firme, ali ne i telefon! Brzo sam pronašao firmu na internetu, i poslao sam e-mail na jedinu adresu koju sam našao na sajtu. Od broja telefona ni traga ni glasa. Napisao sam im e-mail, na koji niko nije odgovorio…
   Na svu sreću, čovek je opet zvao 2 nedelje kasnije. Nesreća u sreći je da nikoga nije bilo kući pa je opet ostavio poruku, ali je ovaj put sekretarica majstorski obavila svoj deo posla. Snimila je sve što treba, najvažnije od svega, telefon. Odmah sam nazvao taj broj, ali (iako je radno vreme) sada se njima javila sekretarica. Ostavio sam uredno broj mobilnog na koji mogu da me kontaktiraju, i od tad ništa…
2. Strina (kraljica) se setila jedne institucije koja stalno zapošljava ljude, a nema običaj da postavlja oglase na gorenavedene sajtove, jer imaju na svom sajtu sekciju o tome, jer imaju i svoj Human Resources. Reč je o Northwestern University. Među 170-tak raznoraznih oglasa, našao se i jedan za poziciju WebDeveloper. Brže-bolje sam im poslao rezime, a 2 dana kasnije stigao je e-mail sa pitanjem kad sam slobodan za phone interview. Pretpostavljam da im je zapao za oči deo rezimea u kome se pominje Poljoprivredni fakultet. Žena koja vodi taj sektor, zove se Daniela (opet bez tog nesretnog slova J ;-)). Zvala me je telefonom (po dogovoru) 2 dana kasnije. Odmah na početku razgovora mi se izvinula jer joj se raspored promenio, trenutno je bila u gužvi, pa je mogla da mi postavi samo par pitanja: da li imam zelenu kartu, da li sam radio i sa klijentima i da li živim blizu Evanstona (tamo je kampus, tj. radno mesto). Kako je dobila potvrdan odgovor na sva pitanja, zahvalila mi se i ostalo je na tome da će dogovoriti sa Human Resources departmanom kada mogu da me pozovu na intervju. Od tada ništa…

Kad je prošlo dobrih par nedelja a od oglasa ništa, počeo sam “da puštam pipke” i na ostala zaduženja, tj. tražio sam poslove i van struke, naravno. Prvi na redu bio je BestBuy ( lanac ogromnih prodavnica kompjuterske opreme, velilčine kao naš Rodić, samo tematski. Kako je radnja relativno blizu (10 minuta peške), bila je prva na udaru. Otišao sam tamo i popunio formular (na kompjuteru, naravno, imaju kompjuter za prijavu za posao u svakoj prodavnici), kao i neki personality test, sa klasičnim pitanjima tipa “Da li mrziš sve na svetu?”.
Nedelju dana kasnije, zvali su me da odem u prodavnicu na intervju. To valjda znači da sam prošao taj test, tj. da nisam baš toliko lud. Tamo me je dočekao debeli crnac od oko 30-tak godina, koji vodi sektor za popravke/sklapanje kompjutera u kome bih ja trebao da radim. Postavio mi je par pitanja tipa šta sam sve radio na kompjuteru, šta znam da popravljam, postavljao mi je neke slučajeve sa pitanjima kako bih reagovao, itd… Sve sam ja to njemu lepo izodgovarao, klimao je glavom, znači nisam grešio. Na kraju, kad smo došli do dela gde treba da mu izdiktiram neke reference, tu smo se zaglavili. Nije znao šta da radi kad nemam preporuke od nekoga iz Amerike, pa smo morali da ostavimo većinu tog dela praznu. Naveli smo samo strica. Rekao je da će proslediti taj njegov izveštaj njihovom menadžmentu, pa ako im budem odgovarao, pozvaće me oni još jednom na intervju. Prošlo je 3 nedelje od tada…
Naravno, ništa se ovde ne dešava preko noći, ako je suditi po onome što stric kaže, može da se desi da te neko nazove i mesec-dva kasnije. Tako da, za sada je sve otvoreno… Uostalom, ne možeš ni dobiti ako se ne igraš, zar ne?

Na drugom frontu, kontaktirali smo neke prijatelje da nam jave ako bude nekih poslova koje bih mogao da obavljam. Tako je jedan prijatelj Jova, po zanimanju moler (crnogorac, super lik, kad ga zoveš na mobilni, a on na poslu, na šta radiš odgovara “eve me na robiju” :-D), pozvao i pitao da li hoću da radim kao security officer. Što da ne, svaki pošten posao vredan je truda. Njegov šef, neki ultra bogati Amerikanac koji poseduje nekoliko zgrada u samom centru Čikaga, voljan je da me ubaci u jednu od njegovih zgrada. No, to je već posebna priča…