Nek’ mu je sa srećom!

Na današnji dan pre tri godine, u ponedeljak 22. avgusta davne 2005. godine u devet časova izjutra, uleteo sam u firmu po prvi put u svojstvu zaposlenog. Sećam se da sam bio izgubljen i prilično nesiguran u znanje engleskog jezika i sve što ide uz to, te da sam se trudio da dam sve od sebe da pokažem sve što znam. Dobio sam da radim SupportTrio, i slupao sam ga za 2.5 meseca. U međuvremenu sam učestvovao u razvoju 5 različitih softverskih rešenja.

I evo nas sad, tri godine kasnije, radim, rekao bih, duplo više nego tada. Mnogo se toga promenilo u međuvremenu, imali smo uspone i padove, ali smo generalno išli blagouzlaznom putanjom.

Na današnji dan, uporedo sa mojom godišnjicom, izbacili smo KnowledgeBuilder 3, prvu aplikaciju u novom ruhu, urađenu po najnovijim tehnologijama. Proslavili smo ručkom, petak je.

Igrom slučaja, druga aplikacija na ToDo listi nam je SupportTrio. Na današnji dan (kako smo mi programeri naš posao na KnowledgeBuilder-u završili) počeli smo dizajn verzije 3. Na trogodišnjicu.

Posle posla, otišli smo sa šefom i ženom mu na Untouchables Tour Bus. Saznali smo svašta o Al Kaponeu, kako i gde je sredio protivnike na Dan Zaljubljenih, gde je živeo, radio… Išli smo kroz delove Čikaga koji su uključeni u priču u crnom autobusu iz dvadesetih godina, vozio nas je deda koji je video jedan obračun gangstera, a pričao nam momak mojih godina koji se nazivao Franky Four-Fingers (obojica obučeni kao gangsteri). Imali smo zadatak da “zaležemo” svaki put kad se čuje paljba mašinke (Chicago Typewriter-a ). Čak su i stanovnici tih delova grada kojima smo prolazili (kada nas vide u crnom busu) pokazivali kao da pucaju iz mašinke prema nama, a mi smo, šta ćemo, morali da zaležemo.

Bilo je tu i kao neko izvlačenje nagrada, i od tri , prve dve su otišle damama iz naše grupe, dobile su šoljicu sa Al Kaponeovim likom i DVD o poginulim gangsterima tokom Prohibicije.

Otišli smo posle i do bara, seli “na cugu” da zalijemo jubileje i prozborimo po koju o planovima za budućnost… stigao sam kući sa posla u ponoć.

Dakle, prešli smo polovinu puta do državljanstva. Ostade mi još samo jedna uspravna! Kad položim za citizenship i udarim finalnu, vodoravnu recku, prestajem da brojim. Evo, obećavam…

Sada mi preostaje još da pročešljam onu temu i da je razbijem u X thread-ova.

Svi koji su zainteresovani za diskusiju na temu lutrije američke vlade za dobijanje zelene karte (doživotni boravak) mogu se pridružiti zajednici na novootvorenoj lokaciji zelenalutrija.com.

E, pa nek’ nam je sa srećom…

Malko sam se reorganizov’o tam’ u novembru, te sam počeo da gazim po nekim drugim frontovima, prilično udaljenim od ovog bloga (kompjutera uopšte). Kad sam završio započeto i vratio se ljubimcu, sačekala me je tona obaveza na poslu, te je blog i dalje morao da čeka.

Da nesreća bude veća (iako je dobra vest), počeli smo standardizaciju procesa u firmi, a kako nas je samo dvojica koji pišemo one if, then, else, for, while, foreach gluposti (šef se odavno ne bavi više time, preš’o čovek na bitnije stvari), bilo je prilično bitno učestvovati u utvrđivanju kursa daljeg razvoja svih aplikacija firme. Kako sam upravo završio visualEdit, petu aplikaciju za koju sam zadužen, odmah sam ga uskladio sa novim standardima.

U sklopu standardizacije, kako smo kupili i nove servere, (na moj predlog) napisao sam gomilu skripti koje će nam olakšati izbacivanje novih verzija (i zakrpa) aplikacija, generisanje changelog fajlova, i tako dalje i tako bliže. Čak šta više, napravio sam sekciju sajta na kojoj može da se download-uje zakrpa. Korisnici naših aplikacija sada mogu direktno iz aplikacije da skoknu do našeg sajta i da preuzmu ZIP arhivu samo sa fajlovima koji su izmenjeni od verzije koju imaju instaliranu do verzije koja je trenutno aktuelna. Sweet…

Na veliku radost, a kako je sad sve to iza nas, konačno je na red došao i zadatak da se prastari KnowledgeBuilder (na linku je slika trenutnog frontmena firme hehehe) napiše opet od nule, po novom standardu. I tako, sad udaram po tome…

U međuvremenu sam par puta svratio do bloga da pogledam komentare…. Međutim, kad se jedno vreme ne administrira, onda se ni ne čiste spam komentari, tako da mi je njih 4000 napravilo pravu sačekušu. Nisam mogao ni stranicu da otvorim! Bilo mi je mrsko da čistim sve to, morao sam direktno iz baze da ih brišem… Trebalo je proći kroz sve to da bi se spasilo 60 neodobrenih komentara… Nagledao sam se ponuda za jagru-vi za ceo život.

Koristim ovu priliku da se izvinim učesnicima diskusije o lutriji za zelenu kartu, u kojoj je bilo svih 60 komentara. Dobio sam i par mejlova u kojima se ljudi pitaju zašto ne vide svoje komentare… Sada sam ih sve odobrio, tako da ako ikoga zanima da pročita sve što je napisano od 750-tog pa na dalje, slobodno…. Ja znam da ću ja morati…

Upravo sam otvorio domen http://www.zelenalutrija.com/ i prebacio skenirana dokumenta iz prve koverte tamo. Za dve nedelje (time mogu da se bavim samo vikendom, ali ne bi trebalo da bude problema), cela diskusija će biti prebačena tamo, a počeće sa radom i forum na istu (i još po neku) temu.

No, više o tome drugi put…

Oni koji znaju moj muzički ukus, oni shvataju zašto sam u poslednje vreme počeo da se vucaram okolo sa amerima (uslovno rečeno) po barovima, pabovima i lounge-ovima, gde god su svirke, makar i nepoznatih, lokalnih bendova… YU ekipa razume moje odsustvo… ali ne prate. Te naše boeme izbiti iz (istoimene) kafane ravno je ujedu sopstvenog lakta…

Kako to ameri opušteno rade, Tariq je poslao cirkularni email svima u fazonu “od 7 sam u Lottie’s pabu i gledam tekmu (traju 3+ sata), pa nek’ dođe k’o ‘oće”. U prevodu, on će biti tamo, a ti dođi ako hoćeš da izađeš, ne donosiš ništa, plaćaš sebi piće i samo se provodiš. Ako nema mesta za stolom, stoj sa strane, stoj gde oćeš, dođi s kim hoćeš… ma totalno opušteno…

Mesto je odlično, prvi put sam bio tamo. Zabačeno u uličice a puno k’o oko, klasičan sportski bar ispunjen raznobojnim neonkama svih mogućih domaćih piwa i zastava čikaških timova svih sportova, njihovih trofeja, dresova, plakata, čuda… ma show!

Ja sam (papan), naravno, stigao malo iza 11…. ali sam doneo sa sobom poklon, a i izgovor! ;-) Doveo sam 4 gosta, ali samo jednim autom, tako da su morali da mi oproste. Shvatili su da je potrebna enormna koordinacija i improvizacija da se tako nešto izvede…. evo i sad se pitam kako sam uopšte uspeo sve to da izorganizujem. :-) dobro, lažem… kako smo se prvo popravili (correcting people ), nismo se nešto ni žurili da krenemo od mene…

Od poznatih mi ljudi bili su samo ovi koje sam slikao…. ostale ne poznajem, a i nisu nešto fotogenični. Šef je otišao oko ponoći usled obaveza, a Srbi su zauzeli celu stranu stola…. Kako smo krenuli od mene, nisam smeo da krenem bez fotopaparaca, žene bi me pobile jer (naravno) ni jedna nije imala svoj….

Provod je bio odličan, puno smeha, zezanja i priče… Čak smo se i slikali par puta….

Mada, meni je u celoj toj priči ubedljivo najdraže to što sam srpske boeme iz (srpskog) Boema doveo kod američkog (ko razume, shvatiće).

Kako je kanda došao Mesec Velikih Promena, u kome se oduvek dešavaju neke revolucije i reorganizacije, opet sam se zatekao u nedoumici kako pobeći iz svakodnevnice i maltretiranja uz računar i ostalih glavobolja koje dolaze uz to…

Napravio sam ratni plan šta sve raditi u MVPu, a celu lavinu pokrenuo je upravo Tariq. Ako je dobar bend u pitanju, momak redovno kupi bar 2 karte (online, naravno) za koncerte čim izađu u prodaju… a do koncerta “se uvek nađe neko da hoće da ide”, kako bi on to voleo da kaže. Većina ljudi koja ga zna izuzetno ceni njegov muzički ukus, i budem li ga vodio ikad u NS, prvo idemo kod Bankele da naprave razmenu.

Ponudio mi je kartu da idem sa njim na koncert njujorške grupe Interpol koji se održavao u Aragon Ballroom dvorani u severnom delu grada. Happening je počeo još u 7:30, prvo predgrupe pa sve po redu, tako da smo mi radoholičari stigli taman na vreme da vidimo drugu polovinu koncerta, oko “devetke”…

Nisu mi se nešto naročito svideli, nekako su im sve pesme bile na isti fazon, prilično su me udavili…. pesmu koju smo slušali u kancelariji (Tariq je oficijalni DJ firme) sam mislio da prepoznajem na prvoj minuti svake pesme… Očigledno su izbacili tu stvar (Obstacle 1) na prvom albumu, i od onda samo isti fazon… :-) Kad su je na kraju odsvirali, jedva sam čekao da izađem…. U svakom slučaju, bilo je zanimljivo videti sve to. Puno je ljudi bilo, dvorana je bila ispunjena skoro komplet, a koliko sam načuo, broji oko 4000 mesta…

Jesam, po starom običaju, (srećom) zaboravio kameru. Obezbeđenje je cimalo sve koji imaju aparate da ih vrate u kola, tako da se ne bih puno ni ovajdio….

Dvorana u kojoj se koncert održavao bila mi je više nego zanimljiva. Napravljena je 1926. godine po ugledu na špansku palatu, a ni sad mi nije jasno zašto me je podsetila na novosadsku Sinagogu, iako nikakve veze nemaju… Dvorana je na 2 sprata (balkon sa ložama i parter, je li), ima kristalne lustere i terra-cotta plafone, a na zidovima krajnje zanimljive mozaike. Stubovi su delom polaćeni, kao i okviri prozora… španci…  Lože imaju fenomenalno urađene lukove, žao mi je što nisam mogao ništa da uslikam…

I tako, otvorio sam sezonu koncerata za ovaj mesec, a kako sam saznao od Tarika da se tu često održavaju koncerti, uhodiću ga po sajtu za karte…. Obavestio me je da će iduće subote u istoj dvorani gostovati poznati bend Ween (stalno ih koriste za džinglove, reklame i sl.) po vrlo niskoj ceni, tako da sam upravo kupio karte za iduću Subotu. Jedva čekam da idem i da čujem njihove hitove, kao što su Flutes of Chi, Mutilated Lips, Even If You Don’t i It’s gonna be (Alright)… iako potonju ne želim da čujem.

Već sam se dogovorio sa Aleksandrom da odemo i “overimo” događaj, biće sigurno dobra svirka, a videćemo i Tarika. Odmah mi je uzvraćeno istom merom, dobio sam ponudu da odemo u Las Vegas u decembru dok je ovde hladno (a tamo uvek “toplo”), što mi je pomenuo još prošli put kad smo se videli… Najverovatnije ću i prihvatiti, samo ako uspem sve da sredim kako treba… Od planiranog puta u NY i tako nema vajde, Danny će za koji vikend ‘vamo pa ćemo se videti.

Unapred hvala,
Milos

Šef nam je povećao zdravstveno sa 80 na 100% (pokrivanja troškova da se nešto desi) i prebacio trošak potpuno na firmu. To znači da će mi svaki ček biti par desetina dolara veći (ne plaćam više ja zdravstveno), a biću kompletno pokriven. Da sam oženjen il’ otac, firmino osiguranje bi familiju pokrivalo 50%. Nije loše za malu firmu u razvoju…

http://www.dvlottery.state.gov/

Dobio sam cubicle (svoju kockicu) pored prozora, gledam na zapad prema Randolph CTA Stop-u (stanica za metro, al’ na platformi u visini prvog sprata). U pozadini, između dva oblakoderčića, vidi se vrh Sears Tower-a. Ma milina….

Ujutru se vozim stanicu duže, prvi put pravcem nove zgrade. Samo da se ne izgubim negde usput…. hehehehe Manje kvartova/blokova moram da pešačim, što u principu znači da ću isto vreme trošiti na put ka poslu… Mada, to nije nikakva ušteda (protiv kiše/snega), jer je ova nova zgrada povezana u Pedway. Za one koje mrzi da prate link pa čitaju, to je, najprostije rečeno, mreža podzemnih pešačkih tunela koji povezuju oblakodere i tržne centre širom centra grada. Cool, a? Moram da prozujim jednom tuda pre elementarnih nepogoda, čisto da upoznam teren….

Sad su oba na stolu, stoje rame u rame, te se sada gledamo oči u oči. Ko li će prvi popustiti….

Na poslu sam od utorka (9/11).

P.S. Pitali su me dok sam rezervisao da li trebaju kolica za hendikepirane… Sad se razmišljam da li da ih tražim za povratak…..

Šef je već nekoliko meseci do guše zatrpan oko pripreme za selidbu firme koja je planirana za polovinu septembra. Naime, u ovoj prilično lošoj (hotelskoj) zgradi imali smo dosta neprijatnosti i cimanja, te je šef (kako prosperiramo) odlučio da nas preseli ni manje ni više nego na Michigan Avenue, prekoputra Millennium Park-a u kome sam svojevremeno gledao i Gorana Bregovića. Najveći i najlepši park u gradu odmah uz gorepomenutu najpoznatiju ulicu (tzv. the magnificent mile). Svakog leta, tu se održavaju besplatne manifestacije i koncerti… Mis’im, šta reći… :-D

Sve u svemu, da ne dužim, dosta funkcija u firmi su prešle na mene. Jedan kolega nas je napustio, tako da (nažalost?) trenutno vodim korisnički centar (čitaj “zadužen sam”) za četiri od šest softvera koje firma nudi. A nakon razgovora sa šefom, u slobodno vreme (čitaj “kući”) razvijam jednu malu krajnje zanimljivu aplikaciju koju ću moći da opišem tek kad za to dobijem dozvolu… Šef je predložio, ja dao par vrlo zanimljivih (a izvodljivih) ideja, te smo se vrlo brzo složili da vredi krenuti u akciju…. Kako se trudim da što više radim (jer samo dokoni ljudi pate), razvoj mi ide fenomenalno, te su sve šanse da ću stići da ga završim do kraja meseca.

Sa selidbom, firma će se hijerarhijski restruktuirati, što jedva čekam…. Svi su izgledi da kroz koju godinu možda čak ne budem više mogao da stignem da programiram….

U svakom slučaju, lični projekti su pali na svega par sati nedeljno (stižem i to!), jer preko dana vodim podršku, a noću pišem ovaj sedmi program, te svoje ostavljam za vikend, u trenucima odmora (”japanci imaju jedan jedini praznik u godini, pa i tada rade!”).

No, dosta o poslu…

Pripreme na ličnom planu isto idu taman kako treba. Poslao sam Sandri potrebne papire, ona prikuplja preostala uverenja dok čeka kartu, pa sledi apliciranje za vizu… Ako sve bude kako treba (u šta ne sumnjam), doći će ovamo u oktobru na mesec dana.

A za kraj, najslađe… Sve sam utanačio sa šefom oko slobodnih dana, te trenutno čekam rezervaciju karte pa da palim u Srbiju sad u septembru…. Bratu na svadbu…

I tako, krenuću (najverovatnije) u petak, sleteću u subotu, svadba u nedelju, uneće me u avion u ponedeljak ujutru, popodne sam u Čikagu (taman knjavam usput), i u utorak na posao. 2 dana! A žalio sam se na 9…..

Kako sam već ispucao polovinu godišnjeg za ovu godinu na letovanje, ovaj put imao sam znatno manje slobodnih dana, što je totalno poremetilo doživljaj… Ne valja bre ići samo na 9 dana, nije zdravo!

Svih 9 dana bio sam (naravno) u pokretu, a u svom gradu proveo sam možda 5 dana… Uspeo sam da pobegnem sa Sandrom u Vince na 2 dana, gde sam uspeo koliko-toliko da dopunim baterije za narednih par meseci. Naravno, ja ne bih bio ja kad se ne bih bavio poslom i na odmoru, pa malo sastančio po Beogradu kad mi je već usput…

Posetio sam babu i dedu u Svilajncu, a susretu nam se pridružila i tetka. Bili smo na odličnom ručku (mi imigranti i roštilj… ma mani….), sedeli smo pola dana i samo se smejali…

Bio sam i u Beogradu, da posetim i očeve roditelje na groblju…

U Novom Sadu je tek bila ludnica! Kako imam 3 “baze” u Novom Sadu, svaki dan sam išao u krug. Kod brata sam stigao da odem svega par puta, kao i kod oca… Sve u svemu, nedovoljno…

Izlazaka je ove godine bilo malo (kad nisam ni bio u NSu), i to uglavnom sa burazerom…

Kao i obično, budala, verovatno sam uspeo i da naljutim drage mi prijatelje… Na neka mesta nisam stigao da odem, sa nekima nisam stigao pošteno ni da se ispričam (susreti ”na 20 minuta”), sa nekima se nisam ni video, i tako….

Sve u svemu, ovi imigranti su u pravu. Imigracija najviše boli tek kad se vratiš nazad na tuđe… Prošle godine mi je ona prokleta azijatkinja pokvarila mesec, a ovaj put i bez toga, evo sve do sad… nikako da se otresem… čega već…..

Nažalost, tek sada sam konačno našao vremena (i energije, vala) da zatefterim nešto ovde, da malo počistim spam komentare i sve što ide uz to… Malkice sam bio u gužvi (da se ne lažemo, i sada sam), tako da sam i ono malo slobodnog vremena pokušavao da provedem što dalje od bloga, najviše zato što volim da ga pročitam po nekad, a onda krene da se odmotava film i da se prisećam sitnica koje su između redova, onda sebi pokvarim raspoloženje, i tako dalje, sve po redu….

Sve u svemu, bio sam zauzet.

U međuvremenu desilo se svašta… Prelomio sam konačno da sednem da pišem malo, da dozvolim sebi malo kreativne slobode druge vrste (što bi rekao otac, da mi ne izbeli mozak od programiranja… ), tako da ću udarati članak po članak (hronološki, naravno), čisto da ih lakše kategorizujem…..

Put u Srbiju pomeren je za 2 dana baš iz tog razloga, jer sam znao da mi je ovo verovatno jedini put da idem da gledam taj dosadni sport, a pogotovo na nivou… U svakom slučaju, od 9 ininga video sam pola jednog, uglavnom smo se zezali među sobom (heh, kompjuteraši i sport)…

Svako je mogao povesti po gosta, a kako se baraba vratio sa faxa na raspust (a i rođen je ovde, pa može da mi objasni pravila, onako usput), naravno da je da je izbor saputnika pao na Ivančeta. Taman da upozna malo i šefa i celu moju “radnu družinu”… Imali smo cugu i klopu (sve uključeno), kao i ličnog šankera (svaki booth ima svog). Lokacija nam je bila tačno iznad prve baze, a kako sam pokušao da sa tri slike uhvatim sve što se vidi iz lože, zakačio sam panoramu, iliti nesretni pokušaj iste (moja produkcija)….

P.S. Čujem da smo izgubili….