Lutrija (zelena, ne Srbije)

Kao što sam već napomenuo ranije, posle malo manje od godinu dana od prošlog boravka u Srbiji, uzeo sam godišnji odmor i otišao opet, čisto da ne propadne povratna karta na godinu dana….. ma lažem k’o pas, išlo mi se kao nenormalnom…

Kako sam već ispucao polovinu godišnjeg za ovu godinu na letovanje, ovaj put imao sam znatno manje slobodnih dana, što je totalno poremetilo doživljaj… Ne valja bre ići samo na 9 dana, nije zdravo!

Svih 9 dana bio sam (naravno) u pokretu, a u svom gradu proveo sam možda 5 dana… Uspeo sam da pobegnem sa Sandrom u Vince na 2 dana, gde sam uspeo koliko-toliko da dopunim baterije za narednih par meseci. Naravno, ja ne bih bio ja kad se ne bih bavio poslom i na odmoru, pa malo sastančio po Beogradu kad mi je već usput…

Posetio sam babu i dedu u Svilajncu, a susretu nam se pridružila i tetka. Bili smo na odličnom ručku (mi imigranti i roštilj… ma mani….), sedeli smo pola dana i samo se smejali…

Bio sam i u Beogradu, da posetim i očeve roditelje na groblju…

U Novom Sadu je tek bila ludnica! Kako imam 3 “baze” u Novom Sadu, svaki dan sam išao u krug. Kod brata sam stigao da odem svega par puta, kao i kod oca… Sve u svemu, nedovoljno…

Izlazaka je ove godine bilo malo (kad nisam ni bio u NSu), i to uglavnom sa burazerom…

Kao i obično, budala, verovatno sam uspeo i da naljutim drage mi prijatelje… Na neka mesta nisam stigao da odem, sa nekima nisam stigao pošteno ni da se ispričam (susreti ”na 20 minuta”), sa nekima se nisam ni video, i tako….

Sve u svemu, ovi imigranti su u pravu. Imigracija najviše boli tek kad se vratiš nazad na tuđe… Prošle godine mi je ona prokleta azijatkinja pokvarila mesec, a ovaj put i bez toga, evo sve do sad… nikako da se otresem… čega već…..