Lutrija (zelena, ne Srbije)

Ćale je po ko zna koji put dobio poziv da bude gostujući profesor na UFBA univerzitetu u Salvadoru, Bahia i da tamo predaje mesec dana neki predmet za magistarske studije. Napravio je “pakleni plan” da po završetku predavanja ostane još 7 dana u Brazilu, ali da se preseli na zasluženi odmor u prestonicu turizma, Rio de Janeiro. Ispao je lafčina do neba, organizovao je susret sa tri strane sveta, sve u roku od 3 sata: on iz Salvadora za Rio, burazer iz Novog Sada preko Milana i Sao Paola, a ja iz ove zimnice, direkt United-om.

Sa posla sam u petak samo skočio kući na 5 minuta da pokupim kofer i zaputio se aerodromu. Leteo sam celu noć, spavao ceo put, i probudio se u Sao Paolu, 10h kasnije. Prebaciše nas u drugi avion, i ajd’ dalje. Let do Ria trajao je kraće neg’ Beograd-Podgorica. Na’vatali smo se na aerodromima Ria već do ranog popodneva.

Prvi dan smo se našli sa nekim profesorom koji nas je provezao po Riu i pokazao nam delove grada, a kako je taj dan bila utakmica na Marakani, lokacija je bila nezaobilazna. Pokupili smo njegovog sina, inače fan-a kluba Flamengo, koji mi je poklonio dres, da me preobrati. Pobedili smo Boavistu 1:0!

Sutradan smo prvi deo dana proveli na plaži, a popodne smo posetili Glavu secera. Dan zatim smo obrnuli redosled, prvo turizam: obiđosmo Isusov kip iznad grada, popeli smo se na Corcovado Hill. Kako je ćale imao let 2 dana ranije, ostatak smo proveli svi zajedno, svaki dan na plaži po danu, a u šetnji uveče.

Kako smo uz ćaleta (takoreći Brazilca) koji jedini spika portugalski obišli sve važnije turističke atrakcije, brat i ja smo godišnji odmor završili u najopuštenijem mogućem fazonu: tanning.

I tako, vratih se u hladni Čikago u Nedelju u 5h ujutru sa 30 celzijusa na -15. Odmah opet posao, frka, ulice bele pokrivene snegom i ledom, a ja sve i dalje vidim baš onako kako treba, meni je sve u žutim, narandžastim i braon nijansama….