Lutrija (zelena, ne Srbije)

Danas mi je kolega pokazao zanimljivu stvar, a nadam se da to vazi za posetioce iz celog sveta, posto za nas ovde radi ovako:

Ako odete na Google i tamo ukucate frazu failure, sto znaci promasaj, iliti neuspeh, i kliknete na dugme “I’m Feeling Lucky”, Google ce Vam dati ovu stranicu kao najblizi rezultat…

Saznao sam kasnije za tzv. Google bombs… U prevodu, gomila blogera (poput mene, jeli) su bombardovali Google tako sto su na svoje stranice na rec failure stavili link ka gore-pomenutoj adresi. Pa, da se pridruzimo trendu, ovo je failure…

Danas, tek što je prošlo 5pm (iliti 17h), napisao mi gazda poruku preko MSNa da mu se javim u kancelariju pre nego što krenem. Ja se smrzo…

Kako su svi ostali zaposleni polako polazili kući (a ja se ceo dan mučio sa nekim bug-om, pa mi se nije ni išlo, ništa normalno nisam stigao da uradim), nije proteklo mnogo vremena, a već smo ostali sami, tako da je izašao iz kancelarije i svratio do mog stola.

Pomislio sam da će mi prebaciti što ceo dan potroših na vijanje greške. Kad ono…

Obavestio me je da će sutra održati sastanak sa ljudima iz firme Zend (koja je tvorac programskog jezika PHP)… Sutra će doći ljudi oko 10h pre podne da nam predstave neku novu platformu, a šef me je pozvao da i ja učestvujem u razgovoru uz njega. Ma yok, odbio sam…

Razvezali smo priču nadugačko i naširoko o svim temama oko posla, kao i o planovima firme. Saznao sam da firma planira da zaposli još najmanje 3 čoveka (uz nas petoricu), tako da će uskoro biti mnogo zanimljivije.

Pitao me je usput kada ističe 3 meseca probnog rada, a kada sam mu odgovorio da je tek počeo treći mesec, odgovorio mi je da evaluaciju možemo obaviti već krajem nedelje jer je sve u najboljem redu i da radim mnogo ispred njegovih očekivanja…

Startna pozicija je sasvim uspešno iskorišćena, idemo dalje, punom parom napred…

Danas sam na poslu izašao iz kancelarije bar 20 puta, jer mi je na svakih pola sata stizao po neki SMS sa rođendanskom čestitkom. Srećom, prijavio sam se gazdi (koji mi je, zamislite, isto čestitao rođus) da neću ići na ručak jer očekujem pozive iz YU, pa nije bilo problema….
A kad sam stigao sa posla, upalih ICQ na kome sam zatekao gomilu poruka.
Ovom prilikom se svima javno zahvaljujem, a najluđu želim da podelim sa svima.
Napisao ju je Bane Serdar, poznatiji kao Totalni Master.

Bane TM (07:11 AM) :
Yo, Ameriken how do you did today to have good day of birth in the hood and all around.
I Wish luck money software health and stealth.
hope you are lucku and hapy and so on and on and on and addon

HVALA, BANE!!!

“Stalna boravišna karta (iliti Permanent Resident Card), poznatija kao Zelena karta (Green Card) obezbeđuje pravo na permanentni život u US. Postoje razni načini dobijanja ove kartice (… preciznije…), a jedan je Diversity Visa Program, popularna lutrija koja za nagrade daje godišnje 50 hiljada zelenih propusnica.

Primetite na stranici poslednjeg linka gomilu crvenih slova, a ima ih i ovde - Website Fraud Warning. Treba i ovo pročitati - Read the Rules, Avoid the Rip-Offs“.

Ovo je izvod iz teksta Korisnika blog.hr sajta, i savrsen je tekst za otvaranje ove teme.

Ono sto bih celoj ovoj prici (linkova) dodao je zvanicni sajt (tj. homepage) US Department of State, na kome se nalaze SVE vazne informacije vezane za Diversity Visa Lottery. (hint:www->visas->permanent imigrant->DV)

Za ucestvovanje na lutriji, prvi i neophodni korak je popunjavanje ONLINE obrasca na adresi http://www.dvlottery.state.gov/. Procedura je na sajtu KOMPLETNO opisana, Amerikanci imaju stvarno smesne fazone, jeste da su striktni, ali su bas zato sve lepo opisali. Za osobu koja zna engleski, popuniti obrazac je jednostavno koliko i otvoriti nalog na Yahoo!.

Pri popunjavanju formulara, potrebno je uneti gomilu podataka o sebi. Pored klasicnih podataka tip ime/prezime/adresa/telefon/datum rodjenja, potrebno je uneti broj pasosa (da se vidi da ga imas, jer bez njega, jeli, nista), broj clanova porodice (ako si u bracnoj zajednici) i jos par sitnica. Pored toga, potrebno je obezbediti sliku kao za pasos/licnu kartu u elektronskom formatu koja se attach-uje uz aplikaciju kao attachment uz mail na Yahoo!u ;-).

Petog oktobra ove godine, pocelo je novo kolo lutrije zvano DV-2007 (jer ti srecnici odlaze te godine u Ameriku), a zavrsava se cetvrtog decembra. Ja sam prvi (i jedini ) put ucestvovao u lutriji DV-2005, pa cu opisati proceduru za neke buduce generacije.

Mislim da se pravila nisu promenila od pretprošle godine. Sto se tice slike (za formular svi znaju kako popuniti), tada je bilo da slika ne sme da bude vidljivo obrađivana. Znači, mogu samo sitnije korekcije, moraš se ipak slikati pred svetlom pozadinom (ne gradient, kao kod većine fotografa)… Naravno, preporučujem beli zid… Idealan background… Mene je drugar slikao digitalnom kamerom, samo malo popravio senku na zidu i tako sam je poslao. I prošla…

(dalje…)

Danas je peti oktobar (kao što reče naslov), dan koji je važan iz više razloga…

Prvi, najočigledniji je da je pre par (tačnije 5) godina u našu zemlju ušla kao neka (nazovi)demokratija, svrgnut je Sloba, naš dugogodišnji (samoproklamovani) vođa.

Druga stvar po kojoj je ovaj dan poseban, je da je našem drugaru Miroslavu, zvanom Ruža zbog frizure (šteta, nemam link na njega vid’te što je ružan) danas 21. rođendan, danas je dečko postao čovek, doživeo konačno punoletstvo, koje u petak treba zaliti.

Treće, danas počinje novi krug za Američku Lutriju, Green Card Lottery. Ovo je serija DV-2007, i prijava je moguća od danas pa do 4. decembra. Pa ko bi da emigrira (kao neki), može da uzme srećku (iliti loz, kako mu dođe) ovde. Prijava je besplatna, ali karta (u jednom pravcu) baš i nije…

P.S. Ako budem imao malko slobodnog vremena sutra, možda opišem i proceduru, čisto malo retrospektive, za slučaj da nekoga interesuje…

Sinoć sam izašao sa ekipom (Milan-SR, Pepi-MK). Pošto njih dvojica jedini u društvu imaju “over 21″, odlučili smo se za clubbing…
Otišli smo u jedan ogroman klub pod nazivom Bamboo Room koji se nalazi daleko od centra, u severozapadnom predgrađu Čikaga zvanom Schaumburg.

Mesto podseća na DMC Paradizo, samo što je za nijansu veće. Isto je na dva sprata, samo što postoje i odvojeni delovi koji su izolovani, pa samim tim i tiši, a na koje idu malo imućniji gosti. Drugi sprat je kao balkon, cela diskoteka se vidi kao na dlanu. Naziv diskoteke se ogleda jedino u tome što u jednom uglu stoji nekoliko zasađenih drveća bambusa. Nije celo mesto u tom elementu, ili nešto tako slično…

Muzika je bila odlična, furala se “domaća muzika” (ne naša, nego njihova ), gomila ljudi… Nisu puštali rave niti nešto tome slično, puštali su remix-e raznih r’n'r pesama, kao i neke malo svežije melodije (čitaj: trenutno popularne)… Najbolji element svega je to što su na dva stuba u uglovima instalirana dva bubnja, na kojima su jedan ogromni čamuga sa afro frizurom i neki filipinac (šta li je) lupali sve u 16. Jedan je davao ritam, a drugi kontru, svaku pesmu su tako upotpunili da je bila milina slušati… To je, inače, standardna postava: DJ + 2 bubnjara.

Proveli smo se super, stigli smo kući u 6h ujutru… Ići ćemo opet, vrlo brzo.

Danas sam konačno završio prvu etapu na poslu.
Proteklih mesec dana, bavio sam se samo administracionim delom softvera SupportTrio, čiji se demo (stare verzije, ne ove koje sam se ja dohvatio) može videti ovde. trenutno je tamo verzija 2.14 (mislim bar), a kada ja završim, izaći će verzija 2.5, beta naravno. Imamo gomilu beta-testera, koji će garant da me ispljuju svetski.

Administracija ima 20tak stranica, velika većina je momački komplikovana. Uradio sam silne optimizacije, softver je sada neuporedivo brži i stabilniji, dodao sam provere koje su falile, kao i još malo pikanterija koje će korisnicima dodatno olakšati rad.

Već danas pred kraj radnog vremena imali smo sastanak na kome smo se dogovorili kako, šta i kojim redom ćemo raditi u javnom delu, a do kraja dana sam već uradio veliki deo kostura koji bi trebao da drži tih 10tak stranica koliko će imati javni deo.

Posle toga, ostaje nam da ubacimo nove features-e koji su se nagomilali u poslednjih par meseci. Kada ima mnogo klijenata, mnogo stiže i saveta, sugestija, pa i predloga. U Dev-Tracker-u ih u ovom momentu imamo oko 20tak, oko 60% su sitnice, ali su neke stvarno za zavrtanje rukava.

Kada završimo sve to, onda nam ostaju samo skripte za cron-jobs, da napravimo novu instalaciju, kao i updater starijih verzija (što će stvarno biti zanimljivo za pokušati, koliko sam ga izmenio).

Inače, macani su se setili da naprave jedinstven sistem za korisnike koji može da opslužuje sve njihove softvere, pa ćemo pre izbacivanja nove verzije da ubacimo i to. Ko je pomenuo PhoenixPass?

Sve u svemu, još bar mesec i po dana radimo na “podršci”, a onda ko zna… Valjda će onda doći na red nešto još zanimljivije…

Nekoliko puta u toku dana sam se setio poznatog nam sugrađanina, šansonjera Đoke (Balaševića, ne Čošića ) i njegove pesme Utorak. E, kao da ju je za mene pisao.

Ovaj utorak od samog starta (tj. ponoći), počeo je kako ne treba… Pravi skrnavi utorak…

Sve je počelo (a kada bi drugo) u samu ponoć. Ponoć sam dočekao u krevetu (radilo se u ponedeljak), ležeći, ali da zaspim, ma nema šanse! Vrteo sam se po krevetu do u gluvo doba noći, san me mimoišao negde usput, zaspao sam tek u neke sitne sate, sasvim nedovoljno da bih se propisno naspavao.

A ujutru! Ustao sam ja, nije to bio problem, ali smo se svi nekako kilavili, svi smo zajedno okasnili, deca za malo u školu, ali zato ja na voz. Voz mi je otišao ispred nosa, video sam ga kako odlazi još dok sam bio na ulazu u stanicu, kako to samo i može da se desi (utorkom, jeli).

Da nesreća bude veća, nisam mogao ni da uđem u stanicu, jer mi je falilo 25 centi na kartici pa automat (kao onaj naš na autobuskoj, samo što u ovaj umesto žetona ubacuješ karticu na kojoj imaš pre-paid kredit, pa ti ga “skine”) nije hteo da me pusti. Prolaz kroz “automat” košta, inače, 1.75$, a ja sam na kartici imao ni manje ni više nego 1.5$. Karta je, naravno, dopunjiva, postoji aparat kao onaj za kafu na novčiće/novčanice, ali ne lezi vraže: ja u novčaniku samo novčanicu od 20$, a automat za izdavanje/dopunjavanje kartica ni poludeo ne vraća kusur. Morao sam da dopunim karticu za svih 20$ kredita, a već od sutra ću koristiti mesečnu-pokaznu kartu (iliti monthly pass), tako da će mi ova služiti za rezervu…

Stignem na posao u 9:45 umesto u 9h, mrtav gladan (ni doručkovati nisam stigao). Upalim kompjuter (tj. pomerim miša, jer ga ni ne gasim, kao i obično ), kad ono, ni jednog jedinog maila… Eh…Znači, odmah na posao…

Maler je nastavio da me prati, celo jutro sam radio neku glupost, a što je najgore, ovo je bio jedan od onih dana kada ama baš ništa ne ide od ruke, gubio sam se oko nekih nebitnih sitnica, nisam mogao da isprogramiram jednu najobičniju stvar celo pre podne. U glavi mi zujalo, ni 3dl (filtrirane) kafe mi nije pomoglo.

Jedva dočekam pauzu, ali kao da nisam jedini: nikad u životu toliko ljudi nisam video na jednom mestu. Klopa (naručivanje + žvakanje) mi je oduzelo skoro 45 minuta umesto standardnih 30. Kako se sva vremena uredno zapisuju (upisano ranije), nije mi ostalo ništa drugo, nego da skratim radni dan na 7.75h (iliti, 15 minuta manje od 8h). Krenuo sam sa posla u 18h da bih pokušao nekom silom da stignem kući do 19:15h, kako sam se dogovorio sa ukućanima. Stigao sam, naravno, u 19:30. Čekali su me na vratima, već spremni, da idemo u Ravinia Park.

A onda, preokret!

Stigli smo tamo taman 10tak minuta po početku koncerta, jedva smo nabavili već unapred rasprodate karte od tapkaroša koji su u stvari ljudi koje je neko ispalio, pa ne prodaju po većoj ceni (15$ za stajanje na travi, a 60$ za sedenje kao u pozorištu ispred bine, po osobi, naravno). Konačno, ušli smo u park, koji je otprilike veličine Štranda (gledano od glavnog ulaza do npr. mosta). Krcato! Gomila sveta, svih uzrasta, rasa i narodnosti. Od bratskih nam naroda, video sam gomilu Bosanaca, pa čak i Tonija Kukoča.

A na bini, spektakl! 2 bubnjara, 1 klavijaturista i 8 gitarista (od toga dvojica ih drže naopako), cepaju sve u 16. Gipsy Kings, uživo…

Ostali smo do samog kraja, na bis su svirali najpoznatije stvari (kao npr. Volare), a masa im tek tada nije dala da odu.
Vratili smo se kući u 23h, a ja sad pravac u krevet.

Danas je stigla isporuka, paket je ekspresno dostavio UPS, a u njemu Samsung E315.

Mreža je T-Mobile, sklopio sam ugovor na godinu dana i time dobio besplatno telefon sa kamerom, 300 minuta mesečno, kao i mogućnost da Vas sve davim porukama, jer je ovde poruka 5 centi, a ne 10 dindži…

Broj je: +1-773-704-****, za one koji imaju viška kredita…

SMS je ponovo u akciji…

E, pa kako je prošlo nedelju dana da sam zaposlen, da malo opišem zbivanja, odnosno jedan radni dan…

Buđenje je u 7h ujutru. Svi polako dođemo k’sebi, popijemo kafu (i od kako su se deca vratila iz Srbije nešto i prezalogajimo). Krećemo od kuće oko 7:45-7:50. Treba nam dobrih 10 minuta do železničke stanice gde hvatamo MetraRail voz, tačnije Union Pacific North Line. Voz prolazi kroz Wilmette u 8h, tako da ako slučajno zakasnimo (a dešavalo se), čekamo idući koji stiže 15tak minuta kasnije. Strina nas vozi do stanice (pa decu posle do škole), a onda se stric i ja vozimo 35-40 minuta do samog centra grada.

Voz stigne u centar oko 8:45-8:50. Stric (blago njemu) radi u zgradi 1 blok dalje. Ja, sa druge strane, imam da pešačim 10tak blokova uz reku Čikago do posla, punih 20tak minuta mojim tempom, koji nije baš spor. Redovno stignem na posao do 9:15h (zastanem usput u StarBucks uzeti kafu od 3dl), pošto češće zakasnimo…

Pričao sam sa gazdom o radnom vremenu. Svako na stolu ima papire na koje upisuje kad je stigao na posao i kad je otišao, kao i kada je otišao i vratio se sa pauze. Kako se posao plaća na sat, gazdi je svejedno kad si stigao i otišao, dokle god stigneš da uradiš posao. Gazda, inače, visi u firmi po ceo dan, prvi dođe i zadnji ode… Pošto se pauza za ručak (naravno) ne računa u satnicu, potrebno je provesti na poslu 8.5 sati. Ostali zaposleni uglavnom stignu između 8 i 9 (uglavnom oko 8:30, bacio sam im pogled na papire) i odu oko 17h. Ja kako stignem poslednji, poslednji i odem. Oni uzimaju pauzu oko 11h da izbegnu gužvu jer inače svi idu na pauze između 12 i 13h. Samo jedan od njih ide redovno tačno u 12 i vrati se oko 13h (on jedini uzima sat umesto pola sata) zato što mu devojka radi u blizini. Ja uglavnom odem na pauzu tek posle 13h, uvek mi se desi da se zablesim u nešto, pa da mi se ne ide dok ne završim šta sam počeo. Iz istog razloga svaki dan, umesto da glatko odem u 17:45 (posle 8.5h), ja ostanem još 15-30 minuta da završim započeto da mi ne ostaje za sutra. Iz tog razloga ću za ovu nedelju imati 41h, a sve preko 40 se računa sa koeficijentom 1.5…

I tako, završim oko 18h na poslu (nekad ranije, nekad kasnije), a onda sledi dugo očekivana klopa. Ima jedno mesto ovde u blizini PotBelly sa OPASNIM a jeftinim sendvičima. U kategoriji su našeg index-Maja, ali na drugi fazon.

Kući putujem Purple Line Express metroom (ne Metra voz, nego kao subway, samo što ovde nije pod zemljom, pa se zove El, skraćeno od elevated, odnosno iznad zemlje, šine su na konstrukciji nekih 10tak metara nad zemljom ). Put traje malo duže, ravno sat vremena. Kada stignem na Linden (poslednja stanica, tj. Wilmette), imam da se vozim još 10tak minuta PaceBus linijama 421 ili 422 (Pace su busevi koji operišu po predgrađima), a poslednji bus kreće u 20h, tako da moram dobro da pazim da ne okasnim slučajno, jer taj put peške traje oko 50tak minuta. Kad izađem iz busa, imam da pešačim još nekih 5-10 minuta do kuće. Sve u svemu, jeste malo nepristupačno, ali sve će se rešiti kad skupim za neku Aždaju.

Kući stignem između 19:30 i 20h, a legnem već oko 23h. Kakav šok, a?

A sad malo o samom poslu… Firma je sa 5 zaposlenih (ja međ’ njima) organizovana tako da svako ima svoj program koji vodi, a kad je frka uskače se u pomoć. Momci su upravo završili nove verzije svojih programa pa sad rade malo na ispravkama bug-ova, a najviše na korisničkoj podršci.

Ja sam na svoje grudi primio program SupportTrio, koji služi baš za pružanje korisničke podrške. Neki su (Phoenix) upućeni u rad ovakvog programa, a za ostale ćemo da objasnimo. To je servis koji se instalira na web sajt i koji omogućava da ljudi (koji su kupci određenog proizvoda, u našem slučaju softvera) dođu na sajt kad god imaju neki problem (da prijave bug, da pitaju, komentarišu i sl.). Znači, čovek dođe na sajt i popuni formular. Obaveštenje o njegovoj akciji odmah na e-mail primi neko iz korisničke podrške, te može da ode na sajt i da mu odmah odgovori…

Za one koji nisu ovo razumeli, sročiću drugačije: to je kao neka vrsta zatvorenog foruma gde osoblje tehničke podrške vidi sve, a korisnici vide samo teme koje su oni postavili.

Samo, to ni blizu nije suština programa, ima tu još hiljadu i nešto stvari koje ne vredi ni opisivati. Program je stvarno aždaha, ogroman je i stvarno moćan. Reći ću samo da je težak oko 17MB source code-a, što bi u prevodu bilo knjiga od 17 miliona slova… Da ne znaš odakle da počneš…

Za one koje to bliže zanima, obezbedio sam link, pa idite vidite… Ostatak ovog teksta je malo više tehnički orijentisan…

Ovih prvih par dana sam proveo upoznavajući se sa programom i počeo sam polako da ga prepravljam. Uradio sam neke najvažnije (najčešće) stranice, tako da je program proradio sa najužim mogućim brojem opcija/akcija. Trebalo mi je dosta vremena da uđem u postavku i organizaciju, prethodnu verziju je programirao neki pacijent koji je mešao HTML i PHP, te je moj prvi i osnovni zadatak da sve prebacim na Smarty. Da nesreća bude veća, program je pisan tako da potpuno iskoristi loosely typed manir svojstven PHPu. Pravi guerilla programming! Gomila varijabli koja se odjednom pojavljuje niotkuda, funkcijama se prosleđuju parametri koji ne postoje, znači STRAŠNO! (Svaki fajl u vrhu ima error_reporting(E_ALL ^ E_NOTICES);) Najviše vremena mi odlazi na to…

Uvideo sam koliko smo mi mala i sitna riba tamo. Tamo se bavimo standardima, da sve to lepo izgleda i da bude po PS-u, a ovde je ludnica. Interfejs se sklopi za 5 minuta u DreamWeaver-u (tabele? pa naravno!), radi se ubrzano stranica po stranica, organizacija softvera podseća malo na naš projekat obuka.net (ko zna, shvata). Brzo se dodaju opcije, ne brine se mnogo o obradi grešaka (to ide pri testiranju), ali se program radi precizno, bez odstupanja. Trebalo mi je malo vremena da se naviknem na drugu (tj. meni staru) koncepciju, ali nije mi problem, uleteo sam “oštro i na prvu”.