Lutrija (zelena, ne Srbije)

Nekoliko puta u toku dana sam se setio poznatog nam sugrađanina, šansonjera Đoke (Balaševića, ne Čošića ) i njegove pesme Utorak. E, kao da ju je za mene pisao.

Ovaj utorak od samog starta (tj. ponoći), počeo je kako ne treba… Pravi skrnavi utorak…

Sve je počelo (a kada bi drugo) u samu ponoć. Ponoć sam dočekao u krevetu (radilo se u ponedeljak), ležeći, ali da zaspim, ma nema šanse! Vrteo sam se po krevetu do u gluvo doba noći, san me mimoišao negde usput, zaspao sam tek u neke sitne sate, sasvim nedovoljno da bih se propisno naspavao.

A ujutru! Ustao sam ja, nije to bio problem, ali smo se svi nekako kilavili, svi smo zajedno okasnili, deca za malo u školu, ali zato ja na voz. Voz mi je otišao ispred nosa, video sam ga kako odlazi još dok sam bio na ulazu u stanicu, kako to samo i može da se desi (utorkom, jeli).

Da nesreća bude veća, nisam mogao ni da uđem u stanicu, jer mi je falilo 25 centi na kartici pa automat (kao onaj naš na autobuskoj, samo što u ovaj umesto žetona ubacuješ karticu na kojoj imaš pre-paid kredit, pa ti ga “skine”) nije hteo da me pusti. Prolaz kroz “automat” košta, inače, 1.75$, a ja sam na kartici imao ni manje ni više nego 1.5$. Karta je, naravno, dopunjiva, postoji aparat kao onaj za kafu na novčiće/novčanice, ali ne lezi vraže: ja u novčaniku samo novčanicu od 20$, a automat za izdavanje/dopunjavanje kartica ni poludeo ne vraća kusur. Morao sam da dopunim karticu za svih 20$ kredita, a već od sutra ću koristiti mesečnu-pokaznu kartu (iliti monthly pass), tako da će mi ova služiti za rezervu…

Stignem na posao u 9:45 umesto u 9h, mrtav gladan (ni doručkovati nisam stigao). Upalim kompjuter (tj. pomerim miša, jer ga ni ne gasim, kao i obično ), kad ono, ni jednog jedinog maila… Eh…Znači, odmah na posao…

Maler je nastavio da me prati, celo jutro sam radio neku glupost, a što je najgore, ovo je bio jedan od onih dana kada ama baš ništa ne ide od ruke, gubio sam se oko nekih nebitnih sitnica, nisam mogao da isprogramiram jednu najobičniju stvar celo pre podne. U glavi mi zujalo, ni 3dl (filtrirane) kafe mi nije pomoglo.

Jedva dočekam pauzu, ali kao da nisam jedini: nikad u životu toliko ljudi nisam video na jednom mestu. Klopa (naručivanje + žvakanje) mi je oduzelo skoro 45 minuta umesto standardnih 30. Kako se sva vremena uredno zapisuju (upisano ranije), nije mi ostalo ništa drugo, nego da skratim radni dan na 7.75h (iliti, 15 minuta manje od 8h). Krenuo sam sa posla u 18h da bih pokušao nekom silom da stignem kući do 19:15h, kako sam se dogovorio sa ukućanima. Stigao sam, naravno, u 19:30. Čekali su me na vratima, već spremni, da idemo u Ravinia Park.

A onda, preokret!

Stigli smo tamo taman 10tak minuta po početku koncerta, jedva smo nabavili već unapred rasprodate karte od tapkaroša koji su u stvari ljudi koje je neko ispalio, pa ne prodaju po većoj ceni (15$ za stajanje na travi, a 60$ za sedenje kao u pozorištu ispred bine, po osobi, naravno). Konačno, ušli smo u park, koji je otprilike veličine Štranda (gledano od glavnog ulaza do npr. mosta). Krcato! Gomila sveta, svih uzrasta, rasa i narodnosti. Od bratskih nam naroda, video sam gomilu Bosanaca, pa čak i Tonija Kukoča.

A na bini, spektakl! 2 bubnjara, 1 klavijaturista i 8 gitarista (od toga dvojica ih drže naopako), cepaju sve u 16. Gipsy Kings, uživo…

Ostali smo do samog kraja, na bis su svirali najpoznatije stvari (kao npr. Volare), a masa im tek tada nije dala da odu.
Vratili smo se kući u 23h, a ja sad pravac u krevet.