Lutrija (zelena, ne Srbije)

Po prvi put, u ponedeljak uveče izgubili smo vezu sa Internetom na 24 časa… Smrzo sam se. Pomislih, donesoh im bedu na vrata, stigla Srbija u Ameriku, neka vide malo kako je nama!
No, sad bez zezanja…
U nedelju je bilo između 100 i 105 stepeni farenhajta (u prevodu 38-40,5 celzijusa). Neviđeni pakao, sa nezamislivo puno vlage, disalo se na škrge. Kako je nedelja dan predviđen za odmor, ranije ugovorena roštiljada kod prijatelja nije odgođena, nego je samo pomerena na drugo mesto, tj. iz dvorišta u trpezariju. Nastradao je samo prijatelj (kamiondžija, pa je valjda navikao čovek ), pekao se pola dana uz onaj roštilj, da bismo se mi u kasnije popodne (oko 16h, kad prođe ono najgore) siti najeli. Roštilj je bio izvrstan, čovek je stvarno genije, a i gurman, napravio ga, svaka mu dala…
Idući dan (ponedeljak) je već bio mnogo prihvatljiviji. Temperatura je spala na nekih 90-92 stepena, prijala nam je kao da je septembar. Taj dan smo već bili mnogo operativniji, otišli smo malo i do grada, obavljali neke sitnice, išli u shopping (namirnice, ništa specijalno)…
Vratili se mi iz centra i otišli u obližnji market kupit’ sitnice. Bilo je predveče, jođ je bio dan, sparina se polako spuštala. Nismo bili u radnji ni pola sata (velika radnja!). Taman kad smo strpali sve stvari u kese a kese u korpu (k’o kod Rodića) i krenuli ka izlazu, odjednom napolju noć. MRAK, čoveče! Odmah sam se setio Radovana III i one njegove “natmurilo se od Zemuna kao da će…”. Oblak je prekrio celo nebo, crn kao Negro, odžačar grla. Krenula da pada kiša kao da je neko iz kofe polivao. Kao iz kabla! Sa vrata smo se odmah vratili unutra u radnju (i mi i ostali), a čak za to kratko vreme ispod nadstrešnice, zaradili smo po koju kapljicu zbog vetra koji je urnebesno počeo da nam duva u lice.
Uđosmo brzo unutra, kad ono hop, pade napon, resetovali se kompjuteri na kasama. Odmah sam se nasmejao u sebi “gle sad kad i njima nestane struje kao onda nama u proleće ‘99. kad su nam bacali grafitne” ;-).
Narod iz radnje gleda kako napolju DIVLJA vetar i poliva kiša, a ja gledam na drugu stranu, sa nostalgijom u očima, pogleda prikovanog za monitore i davno zaboravljeni “Starting MS-DOS…” Eh, mladosti…
Grmljavina se čula često i glasno, sa svega 2 sekunde zakašnjenja. Bilo je blizu… Srećom, pljusak nije dugo trajao, svega nekih 20-30 minuta, stalo je taman dovoljno da dotrčimo do kola (sa sve kolicima). Potrpasmo sve brzo u auto i krenusmo polako ka kući. Međutim, ni to nije bio mačji kašalj. Strina je vozila veleslalom po bulevarima, koliko je polomljenih grana bilo po putu. Grana debljine 10cm, kao od šale, na sred puta. A napolju muk, ni dašak vetra. I kiša je stala. Strina mi je odmah objasnila da se takvo zatišje pred buru uglavnom dešava pre tornada, koji je u ovim krajevima inventar, te da valja pod hitno otići kući.
Požurismo kući, odmah za TV (naravno, ameri imaju kanal koji se zove, jeli Weather Channel. ;-))
Na kanalu piše Tornado watch. Strina odahnula… Pitam je zašto, tek će ona meni “kada to piše, to SAMO znači da su uslovi povoljni za tornado. A kad piše Tornado warning, e onda je tornado već negde uočen”. Kao da mi je bilo lakše. Gde sam ja ovo stigao, pomislih…
Naravno, od svega toga nije bilo ništa (inače biste čitali do sada u novinama), sve se lepo smirilo, sutradan smo lansirali novu raketLu na mesec. (Obratiti pažnju na dve reči: smo i raketlu. Ko razume, shvatiće. prim.aut.)
Ipak, ta oluja je na nekima od nas ostavila ozbiljne posledice. Mi zavisnici od interneta mogli smo samo da sedimo skrštenih ruku. Ima TVa, nema interneta, a isti kabl… Setih se Phoenixa, sad znam kako mu je (respekt!).

P.S. Iskreno se nadam da na ovom blogu neće biti teme pod nazivom Tornado warning.