Lutrija (zelena, ne Srbije)

Danas sam išao sa bratom u DMV da polažem za vozačku dozvolu, da bih imao validnu ličnu kartu, ili kratko ID.
Probudimo se burazer i ja, pogledamo na internetu adresu najbližeg ofisa DMV-a i zaputimo se tamo. Stigli smo tamo, ja opet sa punim rancem papira, za zlu-ne-trebalo. Stignemo mi na onaj šalter za dobrodošlicu, gde kažeš šta hoćeš, a oni tebi broj. Rekoh im da hoću 2 stvari: da polažem za vozačku dozvolu i da izvadim State ID, tj. to je kao lična karta za one koji ne voze.
State ID sam hteo da izvadim za svaki slučaj, iz jednog jedinog razloga: ako te iz bilo kog razloga zaustavi policija da si napravio saobraćajni prekršaj, daju ti ticket, a uzmu ti dozvolu! Možeš, naravno, i dalje da voziš, a taj ti je tiket validan dokument umesto vozačke. Problem je što na tiketu nema tvoje slike, pa nemaš onda ID, nego imaš samo zamenu za vozačku dozvolu. Pošto policija ovde ne prima keš, moraš da pošalješ ček poštom, pa ti oni (opet poštom) vrate vozačku. Dakle, procedura… To znači da ne možeš za to vreme da pišeš čekove u prodavnici, plaćaš karticom, ništa, jer za sve treba dokument sa slikom.
No, da se vratimo na taj prijemni šalter. Kažem ja njima šta hoću, oni mi odmah provere da li sam poneo sve što treba (tj. ni ne puštaju te na pravi šalter ako nemaš sve papire), daju mi broj i upute me da sednem. Čekao sam nepunih 10 minuta, kad me prozvao neki deblji gospodin za njegov šalter. Priđem ja, on meni “haj Majlos”, ja njemu “gud dej”. Pitao me odakle sam gledajući moj pasoš (kao da ne piše :-|), a zatim i otkud to da imam Čehoslovačko ime (verovatno po režiseru Formanu). Pitao me čovek koliko sam visok i težak, ja mu rekoh da ne znam, on odmah shvatio i izvukao papir za konverziju: sa leve strane centimetri i kilogrami, a sa desne feets, inches i pounds. Ispade da sam visok 5′09″ i da imam 145lbs, šta god to bilo. Pored mene, na šalteru (kao što mi u SUP-u imamo one posude sa mastilom za davanje otiska) stoji aparat za proveru vida, veličine pisaće mašine. Popunio mi sve podatke i rekao mi da stavim glavu na to i da stavim oči na otvore. Stavim ja, kad ono u aparatu isti onaj papir, sa slovima raznih veličina, samo digitalni. Ja mu izdiktirao samo peti red (to je čovek tražio, 10 slova ukupno), čovek kaže da je sve OK i pre nego što me je poslao me na idući šalter (blagajnu), postavio mi je pitanje koje me je vidno pogubilo: “Do you want to be an organ donor?”. 2 sekunde pauze, pa kao iz topa: NO.
Stižem ja na blagajnu, prvi sam na redu, nema čekanja. Kaže mi žena, $10 je vađenje vozačke (sa sve polaganjem), a $20 ta StateID za koju ništa ne treba da se radi. Ajde, dobro… Ja joj platim $30, a ona meni papir sa pitanjima za polaganje. Kaže mi da sednem tamo na neku (školsku) klupu i da se vratim kod nje kad završim.
Dobiješ veliki papir, kao kod nas onaj za glasanje. Treba da odgovoriš na 20 tekstualnih pitanja i da upariš 15 oblika saobraćajnih znakova sa 17 ponuđenih odgovora. Od 35 pitanja, smeš da promašiš 7. Naravno, ja ne bih bio ja kad se ne bih provukao kroz iglene uši. Promašio sam ni manje ni više nego 7: 3 teorijska pitanja, uglavnom vezana za zakone države Illinois i 4 oblika znaka. Promašio sam znak u obliku petougla koji nisam znao šta je, a ovi ostali oblici su onda bili lančana reakcija, tj. kolateralna… Rekla mi žena da sam se provukao i da sednem na drugi kraj sale, najbliže izlazu, da će me prozvati za nekih 40tak minuta instruktor da idem da ga provezem.
Za divno čudo, desila se u međuvremenu promena smene, pa je ona žena koja mi je dala testove, prešla u instruktore. Ona me prozvala, i izađemo ona i ja napolje. Pošto je napolju bilo ekstremno toplo, preko 100 stepeni (farenhajta, naravno), požurili smo oboje do kola (uprkos pravilima, jer ja treba da dovezem auto ispred zgrade i da ona tu uđe), a ona mi je naložila da čim uđem u kola upalim A/C (klimu, po naški) dok ona zapiše broj tablice i proveri svetla, žmigavce i sl.
Sedne ona u auto, i prvo što je rekla, bilo je: “O, pa ovo je auto sa menjačem!” Odmah mi je priznala da ne zna da vozi auto sa menjačem i da je do sada imala svega 4-5 kandidata sa takvim kolima. Napomenuo sam joj odmah da imam dozvolu već dugo, da je ovo pro-forme, na šta se ona opustila i prestala da se muči da mi objašnjava razne sitnice, pa smo ostatak vremena ćaskali o tome odakle sam došao i slično. Obrnuli smo jedan (malo veći) krug oko bloka, stali jednom da se parkiram u napred na običan parking (okret 90 stepeni u desno), pitala me jesam li ostavio menjač u pravoj brzini jer ona ne zna kako treba, i to je to.
Vratimo se brže-bolje nazad opet u zgradu i pod klimu, ona mi reče da je sve bilo bez zamerki i kaže mi da sednem da čekam pred šalter sa kamerom. Kako sam stigao do šaltera i seo ispred, tako me matori (izgleda Jamajčanin) prozove. Stalno je ubacivao uzrečicu “my man” sa čudnim akcentom, slatko sam se nasmejao. Slikao me 2 puta (za svaki dokument po jednom) i rekao mi da opet sednem dok odštampaju kartice. 5 minuta kasnije, dobio sam vozačku, a još 5 minuta kasnije i drugu.
Sve u svemu, maksimalno 1h vremena, a moglo je i brže, nego smo mi došli kasno.