Lutrija (zelena, ne Srbije)

Ove dane obeležilo je nekoliko jubileja.
Juče, 7. jula, stric je napunio 50-tu godinu, “usitnio je 60″ kako on to voli da kaže. Iako čovek (kao ni svako drugi tih godina) nije hteo da obraća veliku pažnju na to, ipak je morao da se pokori američkim običajima i navalama familije i prijatelja, pa da se koliko-toliko dan obeleži. Uzeo je slobodno sa posla, te je ceo dan predodređen za porodično druženje.
Slavlje je počelo od ručka, gde smo mu mi najbliži podelili poklone. Zatim smo otišli u centar Čikaga gde smo se ukrcali na ogroman jedrenjak. Aranžman je podrazumevao 90 minuta jedrenja uz obalu jezera Mičigen, razgledanje grada sa vode, uključivanje putnika u dizanje i spuštanje jedara, kao i ispucavanje topovskog đuleta na kraju, kao vrhunac happening-a. Posle toga svratili smo u GreekTown, jedan predivno uređen restoran u Grčkom stilu, gde su svi zaposleni Grci. Taj dan je prošao u porodičnoj atmosferi, tj. samo za najbliže (nas 6-toro), dok je današnje veče određeno za doček gostiju. Večeras su došle 2 familije i 1 prijatelj, sve u svemu, 2 puna stola i dece na sve strane. Stric je duvao u svećice na torti, a podmetnuta mu je i zez-svećica koja se misteriozno palila sama posle svakog gašenja.
A u to vreme, 8000 kilometara (5000 milja) dalje…
Pred samu proslavu, oko 8h uveče, taman kad sam hteo da ugasim kompjuter jer nam je trebao sto za smeštanje gostiju, naleteo sam na Mašana (po YU vremenu u 3h ujutru). Obzirom da je petak, nije mi bilo sumnjivo da naletim na njega u to doba. Međutim, on se nije vratio iz grada, nego iz jednog mnogo egzotičnijeg mesta. Čovek je veče proveo u Bačkom Petrovcu, u gimnaziji koju sam pohađao, gde je održan jubilej druge vrste. Moja generacija proslavila je 5 godina mature…
Kako vreme leti… Sećam se svega, kao da je juče bilo! Baš mi je žao što nisam prisustvovao događaju, čuo sam iz prve ruke (ukratko) da je bilo odlično, jedva čekam da čujem detaljniji izveštaj i ostala mišljenja.
Sve u svemu, veče puno emocija…