Lutrija (zelena, ne Srbije)

Kao što sam već napomenuo ranije, posle malo manje od godinu dana od prošlog boravka u Srbiji, uzeo sam godišnji odmor i otišao opet, čisto da ne propadne povratna karta na godinu dana….. ma lažem k’o pas, išlo mi se kao nenormalnom…

Kako sam već ispucao polovinu godišnjeg za ovu godinu na letovanje, ovaj put imao sam znatno manje slobodnih dana, što je totalno poremetilo doživljaj… Ne valja bre ići samo na 9 dana, nije zdravo!

Svih 9 dana bio sam (naravno) u pokretu, a u svom gradu proveo sam možda 5 dana… Uspeo sam da pobegnem sa Sandrom u Vince na 2 dana, gde sam uspeo koliko-toliko da dopunim baterije za narednih par meseci. Naravno, ja ne bih bio ja kad se ne bih bavio poslom i na odmoru, pa malo sastančio po Beogradu kad mi je već usput…

Posetio sam babu i dedu u Svilajncu, a susretu nam se pridružila i tetka. Bili smo na odličnom ručku (mi imigranti i roštilj… ma mani….), sedeli smo pola dana i samo se smejali…

Bio sam i u Beogradu, da posetim i očeve roditelje na groblju…

U Novom Sadu je tek bila ludnica! Kako imam 3 “baze” u Novom Sadu, svaki dan sam išao u krug. Kod brata sam stigao da odem svega par puta, kao i kod oca… Sve u svemu, nedovoljno…

Izlazaka je ove godine bilo malo (kad nisam ni bio u NSu), i to uglavnom sa burazerom…

Kao i obično, budala, verovatno sam uspeo i da naljutim drage mi prijatelje… Na neka mesta nisam stigao da odem, sa nekima nisam stigao pošteno ni da se ispričam (susreti ”na 20 minuta”), sa nekima se nisam ni video, i tako….

Sve u svemu, ovi imigranti su u pravu. Imigracija najviše boli tek kad se vratiš nazad na tuđe… Prošle godine mi je ona prokleta azijatkinja pokvarila mesec, a ovaj put i bez toga, evo sve do sad… nikako da se otresem… čega već…..

Ne mogu da verujem da je prošlo više od 2 meseca od zadnjeg posta…

Nažalost, tek sada sam konačno našao vremena (i energije, vala) da zatefterim nešto ovde, da malo počistim spam komentare i sve što ide uz to… Malkice sam bio u gužvi (da se ne lažemo, i sada sam), tako da sam i ono malo slobodnog vremena pokušavao da provedem što dalje od bloga, najviše zato što volim da ga pročitam po nekad, a onda krene da se odmotava film i da se prisećam sitnica koje su između redova, onda sebi pokvarim raspoloženje, i tako dalje, sve po redu….

Sve u svemu, bio sam zauzet.

U međuvremenu desilo se svašta… Prelomio sam konačno da sednem da pišem malo, da dozvolim sebi malo kreativne slobode druge vrste (što bi rekao otac, da mi ne izbeli mozak od programiranja… ), tako da ću udarati članak po članak (hronološki, naravno), čisto da ih lakše kategorizujem…..

Šef je odlučio da napravi okupljanje svih zaposlenih, i izabrao je najbolju moguću varijantu. Zakupio je za firmu ložu na stadionu US Celular (po sponzoru tima, mobilnom operateru), da idemo da gledamo utakmicu domaćih White Sox-a protiv Auckland-a. Utakmica je počela u 7:11pm, zato što je sponzor poznati lanac prodavnica 7-eleven. E, ludih li amera….

Put u Srbiju pomeren je za 2 dana baš iz tog razloga, jer sam znao da mi je ovo verovatno jedini put da idem da gledam taj dosadni sport, a pogotovo na nivou… U svakom slučaju, od 9 ininga video sam pola jednog, uglavnom smo se zezali među sobom (heh, kompjuteraši i sport)…

Svako je mogao povesti po gosta, a kako se baraba vratio sa faxa na raspust (a i rođen je ovde, pa može da mi objasni pravila, onako usput), naravno da je da je izbor saputnika pao na Ivančeta. Taman da upozna malo i šefa i celu moju “radnu družinu”… Imali smo cugu i klopu (sve uključeno), kao i ličnog šankera (svaki booth ima svog). Lokacija nam je bila tačno iznad prve baze, a kako sam pokušao da sa tri slike uhvatim sve što se vidi iz lože, zakačio sam panoramu, iliti nesretni pokušaj iste (moja produkcija)….

P.S. Čujem da smo izgubili….

Danas sam udario drugu recku, obeležio kraj druge godine “američkog sna” (dok se ne probudiš, a onda “m’rš na pos’o”)…

Sve u svemu, nije loš start, ide tačno onako kako je zacrtano u planu i programu.

Imaćemo još dve uspravne recke, a sa onom horizontalnom ću valjda morati da prestanem da brojim, ili šta ti ja znam, jer postaću i zvanično tu kao neki amer(ikenjac).

Naravno, od onda počinjem da pišem na blogu tekstove na engleskom.

Kako su počele polako da pristižu koverte, te se gomilaju i pitanja, odlučio sam da pomognem malo zelenima, pa da okačim formulare koje sam ja dobio u prvoj koverti i poslao nazad.

Napominjem: ovo je kopija formulara koje sam ja dobio 2005-te, te može da se desi da se nešto razlikuje (mislim na formulare koje šalju)! Takođe, kako sam single, familije će ovo smartati nepotpunom prijavom.

Ja sam tada dobio formulare DSP-0122 i DS-0230. Slike možete videti na sveže otvorenoj adresi koja će se baviti samo lutrijom: http://milos.srdjevic.net/lutrija/ . Članak Zelena lutrija - retro će zauvek ostati na istoj adresi, kao i komentari naravno, a trudićemo se da najbolje delove prenesemo na novu adresu i da tamo otvorimo pravi forum gde ćemo moći da ćaskamo o svemu.

Kad otvorim forum, ili ću sve komentare prebaciti kao teme na forumu, ili ću jednostavno ugasiti komentiranje na tu temu i zameniti formular za komentiranje linkom ka forumu (velikim crvenim slovima hehehehe)…

Od 20.06. do 01.07.2007. godine, u organizaciji Balkanskog udruženja mladih – (BUM), u Subotici ce se održati I Guitar Open festival.

Kako samo ime kaže, Guitar Open Festival je otvoren za sva dešavanja vezana za gitaru, pa pored muzickog, festival pruža priliku da se upoznamo sa tradicijom graditeljstva ovog drevnog instrumenta kroz promocije graditelja gitara kao i da se informišemo o slicnim manifestacijama u regionu kroz promocije drugih festivala i konkursa.

Više informacija: http://www.bum.org.yu/guitaropen/
Izvor: BUM

(Žiri će, čujem, biti prilično surov. )

Danas je smo imali prilično opušten dan na poslu… Naime, šef je otpalio na neku svadbu još pred podne, a kao što znamo, kad mačke nema, miš(evi) kolo vode…

Dan je prošao prilično brzo, a onda je došlo vreme za drugi posao. Tokom ovog i gomile sledećih vikenada biću prilično zauzet radom na projektu za jedan domaći sajt, tako da nisam uplanirao nikakva glupiranja. Ipak, đavo je došao po svoje… Dobio sam poziv iz Viskansina (1.5h vožnje) da se momčad uputila ka Čikagu na domaću žurku u klub u centru po imenu Vision. Nije posebno velik klub… Ima 3 sprata, ali ne puno mesta…

Odlučio sam da ipak zapalim do grada na jedan sat, čisto da se vidim sa čovekom kog nisam video dugi niz godina… Drug Zlaja, fudbalski saborac iz osnovne škole, “gari iz kvarta”, da ne lupim sad još i “stara škola”…

Lik je sad ošišan na (skoro) ćelavo, dobio je samo malkice u širini (kao i svi kad dođu ‘vamo na čiketinu), isti je k’o i ranije, samo se vidi da je u međuvremenu prilično sazreo. On je u SAD došao mesec dana pre mene i od tada je tu, radi u nekom našem restoranu. Dakle, ići ćemo na ručak…

Siti smo se napričali, o svim članovima starih ekipa, o Liqui Moly-u i Miksajlu (aka Miško), a Kraljević Marko svo to vreme nikako nije mogao da se načudi da sam nekada igrao fudbal…. Eto šta učini kompjuter od čoveka…

Ovaj vikend je prošao prilično brzo… Iako sam se prilično naradio tokom nedelje, naravno da nisam “odradio” preko zasluženi san, imali smo turiste iz STL-a u gradu. U petak uveče smo izašli u najobičniji kafić, zaseli tamo i kafenisali “do fajronta”, a onda kućama. Kako me sačekao popriličan broj mejlova, počeo sam sa čišćenjem i odgovaranjem. Znao sam da sam se zeznuo tek kad sam video sunce…

Kako sam legao prilično kasno, tako sam se kasno i probudio… Čepio sam, nije bila trojka (kad sam skočio… iz kreveta… kakav crni basket?…).

Već oko četvorke (taman posle C# kafe) počelo je organizovanje i nalaženje pred odlazak u izlazak (al’ sam ga sročio, alal mi vera). I opet sam zaspao taman u vreme kupovine hleba…

U 9:10 ujutru, budi me Maja i gnjavi da idem u kupatilo. Pitam se šta joj je sad, ne vidim na oči, nije mi dobro, ma naopako! Pokušavam da dođem sebi dok me cima za nogu i njaka me da ‘oće u WC. Taman kad sam pomislio da polako dolazim sebi i da shvatam gde sam i šta sam, kad ona počinje da priča o nekom vrapcu… Gledam je ja onako pogubljen, i dalje verujem da sanjam, a ona meni: “ne mogu ja u WC dok je vrabac tamo!” ŠTA?! “Vrabac, budalo, 10 minuta ti pričam!”

Usledila je epska borba između vrapca i čoveka(?), iz koje je izašao vrabac, a trijumfovao autor.

Kako je vrabac bio strahovito lud a leteo prilično visoko, odlučili smo da ga imenujemo Jack.

Danas je rođen moj mlađi brat, Mihajlo! Rodna gruda Novi Sad, visina 53cm, težina 3850gr.

Srećan nulti, toba!

UPDATE: Prvi pozdravi…

Ćale je po ko zna koji put dobio poziv da bude gostujući profesor na UFBA univerzitetu u Salvadoru, Bahia i da tamo predaje mesec dana neki predmet za magistarske studije. Napravio je “pakleni plan” da po završetku predavanja ostane još 7 dana u Brazilu, ali da se preseli na zasluženi odmor u prestonicu turizma, Rio de Janeiro. Ispao je lafčina do neba, organizovao je susret sa tri strane sveta, sve u roku od 3 sata: on iz Salvadora za Rio, burazer iz Novog Sada preko Milana i Sao Paola, a ja iz ove zimnice, direkt United-om.

Sa posla sam u petak samo skočio kući na 5 minuta da pokupim kofer i zaputio se aerodromu. Leteo sam celu noć, spavao ceo put, i probudio se u Sao Paolu, 10h kasnije. Prebaciše nas u drugi avion, i ajd’ dalje. Let do Ria trajao je kraće neg’ Beograd-Podgorica. Na’vatali smo se na aerodromima Ria već do ranog popodneva.

Prvi dan smo se našli sa nekim profesorom koji nas je provezao po Riu i pokazao nam delove grada, a kako je taj dan bila utakmica na Marakani, lokacija je bila nezaobilazna. Pokupili smo njegovog sina, inače fan-a kluba Flamengo, koji mi je poklonio dres, da me preobrati. Pobedili smo Boavistu 1:0!

Sutradan smo prvi deo dana proveli na plaži, a popodne smo posetili Glavu secera. Dan zatim smo obrnuli redosled, prvo turizam: obiđosmo Isusov kip iznad grada, popeli smo se na Corcovado Hill. Kako je ćale imao let 2 dana ranije, ostatak smo proveli svi zajedno, svaki dan na plaži po danu, a u šetnji uveče.

Kako smo uz ćaleta (takoreći Brazilca) koji jedini spika portugalski obišli sve važnije turističke atrakcije, brat i ja smo godišnji odmor završili u najopuštenijem mogućem fazonu: tanning.

I tako, vratih se u hladni Čikago u Nedelju u 5h ujutru sa 30 celzijusa na -15. Odmah opet posao, frka, ulice bele pokrivene snegom i ledom, a ja sve i dalje vidim baš onako kako treba, meni je sve u žutim, narandžastim i braon nijansama….