Lutrija (zelena, ne Srbije)

Iako je šef poslao cirkular još “onomad”, čekao sam da mi stigne nova kartica, pa da tek onda kažem da je to to: promenjeno nam je zdravstveno osiguranje.

Šef nam je povećao zdravstveno sa 80 na 100% (pokrivanja troškova da se nešto desi) i prebacio trošak potpuno na firmu. To znači da će mi svaki ček biti par desetina dolara veći (ne plaćam više ja zdravstveno), a biću kompletno pokriven. Da sam oženjen il’ otac, firmino osiguranje bi familiju pokrivalo 50%. Nije loše za malu firmu u razvoju…

Danas u 12PM (GMT-4) otvorena je stranica za prijavu na lutriju za zelenu kartu. Da, prijava je besplatna!

http://www.dvlottery.state.gov/

Danas smo, posle puno priprema, preselili firmu na novu lokaciju (tačnije, u novu zgradu). Nismo ni ZIP kod promenili, prešli smo samo tri kvarta/bloka južnije i 4 sprata višlje (u malkice lepšu zgradu). Nova adresa firme je 150 N Michigan Ave, Suite 1230.

Dobio sam cubicle (svoju kockicu) pored prozora, gledam na zapad prema Randolph CTA Stop-u (stanica za metro, al’ na platformi u visini prvog sprata). U pozadini, između dva oblakoderčića, vidi se vrh Sears Tower-a. Ma milina….

Ujutru se vozim stanicu duže, prvi put pravcem nove zgrade. Samo da se ne izgubim negde usput…. hehehehe Manje kvartova/blokova moram da pešačim, što u principu znači da ću isto vreme trošiti na put ka poslu… Mada, to nije nikakva ušteda (protiv kiše/snega), jer je ova nova zgrada povezana u Pedway. Za one koje mrzi da prate link pa čitaju, to je, najprostije rečeno, mreža podzemnih pešačkih tunela koji povezuju oblakodere i tržne centre širom centra grada. Cool, a? Moram da prozujim jednom tuda pre elementarnih nepogoda, čisto da upoznam teren….

Po povratku iz Novog Sada, odlučio sam da se častim novim monitorom, istim onim koji sam uzeo pre godinu dana kad sam kupio komp. Kako sam provodio dosta vremena uz kućni kompjuter (a i od sada ću), nikako mi nije bilo dovoljno prostora na koji sam se navikao na poslu….

Sad su oba na stolu, stoje rame u rame, te se sada gledamo oči u oči. Ko li će prvi popustiti….

[article slot]

Pričao sam sa šefom, uzeo sam 2 slobodna dana, petak i ponedeljak. Karta je kupljena, stiže FedEx-om sad u utorak (papirna). Krećem u petak, idem preko Njujorka i Pariza i stižem u subotu u podne. Ostajem do ponedeljka u osam ujutru, pa preko Pariza natrag u Čikago.

Na poslu sam od utorka (9/11).

P.S. Pitali su me dok sam rezervisao da li trebaju kolica za hendikepirane… Sad se razmišljam da li da ih tražim za povratak…..

Konačno, stižemo do trenutnih zbivanja… Zadnja 2 meseca protekla su upravo u duhu naslova teksta….

Šef je već nekoliko meseci do guše zatrpan oko pripreme za selidbu firme koja je planirana za polovinu septembra. Naime, u ovoj prilično lošoj (hotelskoj) zgradi imali smo dosta neprijatnosti i cimanja, te je šef (kako prosperiramo) odlučio da nas preseli ni manje ni više nego na Michigan Avenue, prekoputra Millennium Park-a u kome sam svojevremeno gledao i Gorana Bregovića. Najveći i najlepši park u gradu odmah uz gorepomenutu najpoznatiju ulicu (tzv. the magnificent mile). Svakog leta, tu se održavaju besplatne manifestacije i koncerti… Mis’im, šta reći… :-D

Sve u svemu, da ne dužim, dosta funkcija u firmi su prešle na mene. Jedan kolega nas je napustio, tako da (nažalost?) trenutno vodim korisnički centar (čitaj “zadužen sam”) za četiri od šest softvera koje firma nudi. A nakon razgovora sa šefom, u slobodno vreme (čitaj “kući”) razvijam jednu malu krajnje zanimljivu aplikaciju koju ću moći da opišem tek kad za to dobijem dozvolu… Šef je predložio, ja dao par vrlo zanimljivih (a izvodljivih) ideja, te smo se vrlo brzo složili da vredi krenuti u akciju…. Kako se trudim da što više radim (jer samo dokoni ljudi pate), razvoj mi ide fenomenalno, te su sve šanse da ću stići da ga završim do kraja meseca.

Sa selidbom, firma će se hijerarhijski restruktuirati, što jedva čekam…. Svi su izgledi da kroz koju godinu možda čak ne budem više mogao da stignem da programiram….

U svakom slučaju, lični projekti su pali na svega par sati nedeljno (stižem i to!), jer preko dana vodim podršku, a noću pišem ovaj sedmi program, te svoje ostavljam za vikend, u trenucima odmora (”japanci imaju jedan jedini praznik u godini, pa i tada rade!”).

No, dosta o poslu…

Pripreme na ličnom planu isto idu taman kako treba. Poslao sam Sandri potrebne papire, ona prikuplja preostala uverenja dok čeka kartu, pa sledi apliciranje za vizu… Ako sve bude kako treba (u šta ne sumnjam), doći će ovamo u oktobru na mesec dana.

A za kraj, najslađe… Sve sam utanačio sa šefom oko slobodnih dana, te trenutno čekam rezervaciju karte pa da palim u Srbiju sad u septembru…. Bratu na svadbu…

I tako, krenuću (najverovatnije) u petak, sleteću u subotu, svadba u nedelju, uneće me u avion u ponedeljak ujutru, popodne sam u Čikagu (taman knjavam usput), i u utorak na posao. 2 dana! A žalio sam se na 9…..

Kao što sam već napomenuo ranije, posle malo manje od godinu dana od prošlog boravka u Srbiji, uzeo sam godišnji odmor i otišao opet, čisto da ne propadne povratna karta na godinu dana….. ma lažem k’o pas, išlo mi se kao nenormalnom…

Kako sam već ispucao polovinu godišnjeg za ovu godinu na letovanje, ovaj put imao sam znatno manje slobodnih dana, što je totalno poremetilo doživljaj… Ne valja bre ići samo na 9 dana, nije zdravo!

Svih 9 dana bio sam (naravno) u pokretu, a u svom gradu proveo sam možda 5 dana… Uspeo sam da pobegnem sa Sandrom u Vince na 2 dana, gde sam uspeo koliko-toliko da dopunim baterije za narednih par meseci. Naravno, ja ne bih bio ja kad se ne bih bavio poslom i na odmoru, pa malo sastančio po Beogradu kad mi je već usput…

Posetio sam babu i dedu u Svilajncu, a susretu nam se pridružila i tetka. Bili smo na odličnom ručku (mi imigranti i roštilj… ma mani….), sedeli smo pola dana i samo se smejali…

Bio sam i u Beogradu, da posetim i očeve roditelje na groblju…

U Novom Sadu je tek bila ludnica! Kako imam 3 “baze” u Novom Sadu, svaki dan sam išao u krug. Kod brata sam stigao da odem svega par puta, kao i kod oca… Sve u svemu, nedovoljno…

Izlazaka je ove godine bilo malo (kad nisam ni bio u NSu), i to uglavnom sa burazerom…

Kao i obično, budala, verovatno sam uspeo i da naljutim drage mi prijatelje… Na neka mesta nisam stigao da odem, sa nekima nisam stigao pošteno ni da se ispričam (susreti ”na 20 minuta”), sa nekima se nisam ni video, i tako….

Sve u svemu, ovi imigranti su u pravu. Imigracija najviše boli tek kad se vratiš nazad na tuđe… Prošle godine mi je ona prokleta azijatkinja pokvarila mesec, a ovaj put i bez toga, evo sve do sad… nikako da se otresem… čega već…..

Ne mogu da verujem da je prošlo više od 2 meseca od zadnjeg posta…

Nažalost, tek sada sam konačno našao vremena (i energije, vala) da zatefterim nešto ovde, da malo počistim spam komentare i sve što ide uz to… Malkice sam bio u gužvi (da se ne lažemo, i sada sam), tako da sam i ono malo slobodnog vremena pokušavao da provedem što dalje od bloga, najviše zato što volim da ga pročitam po nekad, a onda krene da se odmotava film i da se prisećam sitnica koje su između redova, onda sebi pokvarim raspoloženje, i tako dalje, sve po redu….

Sve u svemu, bio sam zauzet.

U međuvremenu desilo se svašta… Prelomio sam konačno da sednem da pišem malo, da dozvolim sebi malo kreativne slobode druge vrste (što bi rekao otac, da mi ne izbeli mozak od programiranja… ), tako da ću udarati članak po članak (hronološki, naravno), čisto da ih lakše kategorizujem…..

Šef je odlučio da napravi okupljanje svih zaposlenih, i izabrao je najbolju moguću varijantu. Zakupio je za firmu ložu na stadionu US Celular (po sponzoru tima, mobilnom operateru), da idemo da gledamo utakmicu domaćih White Sox-a protiv Auckland-a. Utakmica je počela u 7:11pm, zato što je sponzor poznati lanac prodavnica 7-eleven. E, ludih li amera….

Put u Srbiju pomeren je za 2 dana baš iz tog razloga, jer sam znao da mi je ovo verovatno jedini put da idem da gledam taj dosadni sport, a pogotovo na nivou… U svakom slučaju, od 9 ininga video sam pola jednog, uglavnom smo se zezali među sobom (heh, kompjuteraši i sport)…

Svako je mogao povesti po gosta, a kako se baraba vratio sa faxa na raspust (a i rođen je ovde, pa može da mi objasni pravila, onako usput), naravno da je da je izbor saputnika pao na Ivančeta. Taman da upozna malo i šefa i celu moju “radnu družinu”… Imali smo cugu i klopu (sve uključeno), kao i ličnog šankera (svaki booth ima svog). Lokacija nam je bila tačno iznad prve baze, a kako sam pokušao da sa tri slike uhvatim sve što se vidi iz lože, zakačio sam panoramu, iliti nesretni pokušaj iste (moja produkcija)….

P.S. Čujem da smo izgubili….