Lutrija (zelena, ne Srbije)

27. jul 2005.

Tornado Watch

Napisano pod: Iz dana u dan, Utisci — Meelosh @ 21:43

Po prvi put, u ponedeljak uveče izgubili smo vezu sa Internetom na 24 časa… Smrzo sam se. Pomislih, donesoh im bedu na vrata, stigla Srbija u Ameriku, neka vide malo kako je nama! ;-)
No, sad bez zezanja…
U nedelju je bilo između 100 i 105 stepeni farenhajta (u prevodu 38-40,5 celzijusa). Neviđeni pakao, sa nezamislivo puno vlage, disalo se na škrge. Kako je nedelja dan predviđen za odmor, ranije ugovorena roštiljada kod prijatelja nije odgođena, nego je samo pomerena na drugo mesto, tj. iz dvorišta u trpezariju. Nastradao je samo prijatelj (kamiondžija, pa je valjda navikao čovek ;-) ), pekao se pola dana uz onaj roštilj, da bismo se mi u kasnije popodne (oko 16h, kad prođe ono najgore) siti najeli. Roštilj je bio izvrstan, čovek je stvarno genije, a i gurman, napravio ga, svaka mu dala…
Idući dan (ponedeljak) je već bio mnogo prihvatljiviji. Temperatura je spala na nekih 90-92 stepena, prijala nam je kao da je septembar. Taj dan smo već bili mnogo operativniji, otišli smo malo i do grada, obavljali neke sitnice, išli u shopping (namirnice, ništa specijalno)…
Vratili se mi iz centra i otišli u obližnji market kupit’ sitnice. Bilo je predveče, jođ je bio dan, sparina se polako spuštala. Nismo bili u radnji ni pola sata (velika radnja!). Taman kad smo strpali sve stvari u kese a kese u korpu (k’o kod Rodića) i krenuli ka izlazu, odjednom napolju noć. MRAK, čoveče! Odmah sam se setio Radovana III i one njegove “natmurilo se od Zemuna kao da će…”. Oblak je prekrio celo nebo, crn kao Negro, odžačar grla. ;-) Krenula da pada kiša kao da je neko iz kofe polivao. Kao iz kabla! Sa vrata smo se odmah vratili unutra u radnju (i mi i ostali), a čak za to kratko vreme ispod nadstrešnice, zaradili smo po koju kapljicu zbog vetra koji je urnebesno počeo da nam duva u lice.
Uđosmo brzo unutra, kad ono hop, pade napon, resetovali se kompjuteri na kasama. Odmah sam se nasmejao u sebi “gle sad kad i njima nestane struje kao onda nama u proleće ‘99. kad su nam bacali grafitne” ;-).
Narod iz radnje gleda kako napolju DIVLJA vetar i poliva kiša, a ja gledam na drugu stranu, sa nostalgijom u očima, pogleda prikovanog za monitore i davno zaboravljeni “Starting MS-DOS…” Eh, mladosti… :-D
Grmljavina se čula često i glasno, sa svega 2 sekunde zakašnjenja. Bilo je blizu… Srećom, pljusak nije dugo trajao, svega nekih 20-30 minuta, stalo je taman dovoljno da dotrčimo do kola (sa sve kolicima). Potrpasmo sve brzo u auto i krenusmo polako ka kući. Međutim, ni to nije bio mačji kašalj. Strina je vozila veleslalom po bulevarima, koliko je polomljenih grana bilo po putu. Grana debljine 10cm, kao od šale, na sred puta. A napolju muk, ni dašak vetra. I kiša je stala. Strina mi je odmah objasnila da se takvo zatišje pred buru uglavnom dešava pre tornada, koji je u ovim krajevima inventar, te da valja pod hitno otići kući.
Požurismo kući, odmah za TV (naravno, ameri imaju kanal koji se zove, jeli Weather Channel. ;-))
Na kanalu piše Tornado watch. Strina odahnula… Pitam je zašto, tek će ona meni “kada to piše, to SAMO znači da su uslovi povoljni za tornado. A kad piše Tornado warning, e onda je tornado već negde uočen”. Kao da mi je bilo lakše. Gde sam ja ovo stigao, pomislih… ;-)
Naravno, od svega toga nije bilo ništa (inače biste čitali do sada u novinama), sve se lepo smirilo, sutradan smo lansirali novu raketLu na mesec. (Obratiti pažnju na dve reči: smo i raketlu. Ko razume, shvatiće. prim.aut.) ;-)
Ipak, ta oluja je na nekima od nas ostavila ozbiljne posledice. ;-) Mi zavisnici od interneta mogli smo samo da sedimo skrštenih ruku. :-) Ima TVa, nema interneta, a isti kabl… Setih se Phoenixa, sad znam kako mu je (respekt!). ;-)

P.S. Iskreno se nadam da na ovom blogu neće biti teme pod nazivom Tornado warning.

8. jul 2005.

Jubileji

Napisano pod: Utisci — Meelosh @ 23:30

Ove dane obeležilo je nekoliko jubileja.
Juče, 7. jula, stric je napunio 50-tu godinu, “usitnio je 60″ kako on to voli da kaže. ;-) Iako čovek (kao ni svako drugi tih godina) nije hteo da obraća veliku pažnju na to, ipak je morao da se pokori američkim običajima i navalama familije i prijatelja, pa da se koliko-toliko dan obeleži. Uzeo je slobodno sa posla, te je ceo dan predodređen za porodično druženje.
Slavlje je počelo od ručka, gde smo mu mi najbliži podelili poklone. Zatim smo otišli u centar Čikaga gde smo se ukrcali na ogroman jedrenjak. Aranžman je podrazumevao 90 minuta jedrenja uz obalu jezera Mičigen, razgledanje grada sa vode, uključivanje putnika u dizanje i spuštanje jedara, kao i ispucavanje topovskog đuleta na kraju, kao vrhunac happening-a. Posle toga svratili smo u GreekTown, jedan predivno uređen restoran u Grčkom stilu, gde su svi zaposleni Grci. Taj dan je prošao u porodičnoj atmosferi, tj. samo za najbliže (nas 6-toro), dok je današnje veče određeno za doček gostiju. Večeras su došle 2 familije i 1 prijatelj, sve u svemu, 2 puna stola i dece na sve strane. Stric je duvao u svećice na torti, a podmetnuta mu je i zez-svećica koja se misteriozno palila sama posle svakog gašenja. :-)
A u to vreme, 8000 kilometara (5000 milja) dalje… ;-)
Pred samu proslavu, oko 8h uveče, taman kad sam hteo da ugasim kompjuter jer nam je trebao sto za smeštanje gostiju, naleteo sam na Mašana (po YU vremenu u 3h ujutru). Obzirom da je petak, nije mi bilo sumnjivo da naletim na njega u to doba. Međutim, on se nije vratio iz grada, nego iz jednog mnogo egzotičnijeg mesta. Čovek je veče proveo u Bačkom Petrovcu, u gimnaziji koju sam pohađao, gde je održan jubilej druge vrste. Moja generacija proslavila je 5 godina mature… :-)
Kako vreme leti… :-( Sećam se svega, kao da je juče bilo! Baš mi je žao što nisam prisustvovao događaju, čuo sam iz prve ruke (ukratko) da je bilo odlično, jedva čekam da čujem detaljniji izveštaj i ostala mišljenja.
Sve u svemu, veče puno emocija…

27. jun 2005.

Ja, vozač

Napisano pod: Iz dana u dan, Lutrija, Utisci — Meelosh @ 14:12

Danas sam išao sa bratom u DMV da polažem za vozačku dozvolu, da bih imao validnu ličnu kartu, ili kratko ID. ;-)
Probudimo se burazer i ja, pogledamo na internetu adresu najbližeg ofisa DMV-a i zaputimo se tamo. Stigli smo tamo, ja opet sa punim rancem papira, za zlu-ne-trebalo. Stignemo mi na onaj šalter za dobrodošlicu, gde kažeš šta hoćeš, a oni tebi broj. Rekoh im da hoću 2 stvari: da polažem za vozačku dozvolu i da izvadim State ID, tj. to je kao lična karta za one koji ne voze.
State ID sam hteo da izvadim za svaki slučaj, iz jednog jedinog razloga: ako te iz bilo kog razloga zaustavi policija da si napravio saobraćajni prekršaj, daju ti ticket, a uzmu ti dozvolu! Možeš, naravno, i dalje da voziš, a taj ti je tiket validan dokument umesto vozačke. Problem je što na tiketu nema tvoje slike, pa nemaš onda ID, nego imaš samo zamenu za vozačku dozvolu. Pošto policija ovde ne prima keš, moraš da pošalješ ček poštom, pa ti oni (opet poštom) vrate vozačku. Dakle, procedura… To znači da ne možeš za to vreme da pišeš čekove u prodavnici, plaćaš karticom, ništa, jer za sve treba dokument sa slikom. :-(
No, da se vratimo na taj prijemni šalter. Kažem ja njima šta hoću, oni mi odmah provere da li sam poneo sve što treba (tj. ni ne puštaju te na pravi šalter ako nemaš sve papire), daju mi broj i upute me da sednem. Čekao sam nepunih 10 minuta, kad me prozvao neki deblji gospodin za njegov šalter. Priđem ja, on meni “haj Majlos”, ja njemu “gud dej”. ;-) Pitao me odakle sam gledajući moj pasoš (kao da ne piše :-|), a zatim i otkud to da imam Čehoslovačko ime (verovatno po režiseru Formanu). :-D Pitao me čovek koliko sam visok i težak, ja mu rekoh da ne znam, on odmah shvatio i izvukao papir za konverziju: sa leve strane centimetri i kilogrami, a sa desne feets, inches i pounds. Ispade da sam visok 5′09″ i da imam 145lbs, šta god to bilo. :-) Pored mene, na šalteru (kao što mi u SUP-u imamo one posude sa mastilom za davanje otiska) stoji aparat za proveru vida, veličine pisaće mašine. Popunio mi sve podatke i rekao mi da stavim glavu na to i da stavim oči na otvore. Stavim ja, kad ono u aparatu isti onaj papir, sa slovima raznih veličina, samo digitalni. Ja mu izdiktirao samo peti red (to je čovek tražio, 10 slova ukupno), čovek kaže da je sve OK i pre nego što me je poslao me na idući šalter (blagajnu), postavio mi je pitanje koje me je vidno pogubilo: “Do you want to be an organ donor?”. 2 sekunde pauze, pa kao iz topa: NO. :-D
Stižem ja na blagajnu, prvi sam na redu, nema čekanja. Kaže mi žena, $10 je vađenje vozačke (sa sve polaganjem), a $20 ta StateID za koju ništa ne treba da se radi. Ajde, dobro… :-| Ja joj platim $30, a ona meni papir sa pitanjima za polaganje. Kaže mi da sednem tamo na neku (školsku) klupu i da se vratim kod nje kad završim.
Dobiješ veliki papir, kao kod nas onaj za glasanje. :-D Treba da odgovoriš na 20 tekstualnih pitanja i da upariš 15 oblika saobraćajnih znakova sa 17 ponuđenih odgovora. Od 35 pitanja, smeš da promašiš 7. Naravno, ja ne bih bio ja kad se ne bih provukao kroz iglene uši. Promašio sam ni manje ni više nego 7: 3 teorijska pitanja, uglavnom vezana za zakone države Illinois i 4 oblika znaka. Promašio sam znak u obliku petougla koji nisam znao šta je, a ovi ostali oblici su onda bili lančana reakcija, tj. kolateralna… Rekla mi žena da sam se provukao i da sednem na drugi kraj sale, najbliže izlazu, da će me prozvati za nekih 40tak minuta instruktor da idem da ga provezem.
Za divno čudo, desila se u međuvremenu promena smene, pa je ona žena koja mi je dala testove, prešla u instruktore. :-) Ona me prozvala, i izađemo ona i ja napolje. Pošto je napolju bilo ekstremno toplo, preko 100 stepeni (farenhajta, naravno), požurili smo oboje do kola (uprkos pravilima, jer ja treba da dovezem auto ispred zgrade i da ona tu uđe), a ona mi je naložila da čim uđem u kola upalim A/C (klimu, po naški) dok ona zapiše broj tablice i proveri svetla, žmigavce i sl. :-)
Sedne ona u auto, i prvo što je rekla, bilo je: “O, pa ovo je auto sa menjačem!” Odmah mi je priznala da ne zna da vozi auto sa menjačem i da je do sada imala svega 4-5 kandidata sa takvim kolima. :-) Napomenuo sam joj odmah da imam dozvolu već dugo, da je ovo pro-forme, na šta se ona opustila i prestala da se muči da mi objašnjava razne sitnice, pa smo ostatak vremena ćaskali o tome odakle sam došao i slično. Obrnuli smo jedan (malo veći) krug oko bloka, stali jednom da se parkiram u napred na običan parking (okret 90 stepeni u desno), pitala me jesam li ostavio menjač u pravoj brzini jer ona ne zna kako treba, i to je to. :-)
Vratimo se brže-bolje nazad opet u zgradu i pod klimu, ona mi reče da je sve bilo bez zamerki i kaže mi da sednem da čekam pred šalter sa kamerom. Kako sam stigao do šaltera i seo ispred, tako me matori (izgleda Jamajčanin) prozove. Stalno je ubacivao uzrečicu “my man” sa čudnim akcentom, slatko sam se nasmejao. Slikao me 2 puta (za svaki dokument po jednom) i rekao mi da opet sednem dok odštampaju kartice. 5 minuta kasnije, dobio sam vozačku, a još 5 minuta kasnije i drugu. :-D
Sve u svemu, maksimalno 1h vremena, a moglo je i brže, nego smo mi došli kasno. ;-)

24. jun 2005.

Ukus Čikaga

Napisano pod: Iz dana u dan, Utisci — Meelosh @ 22:13

Danas je sam bio na istom mestu na kome se održavao Blues festival. Od danas, pa do 4. jula (dana nezavisnosti) održava se Taste of Chicago, festival posvećen hrani. U prevodu, pun park štandova sa najrazličitijom hranom. Naravno, po većoj ceni nego što bi platio da odeš malo dalje u dubinu centra grada.
Bilo je tu stvarno raznovrsne hrane, od grčke i italijanske, preko kineske, japanske, indijske i ostalih azijskih peripetija, do klasičnih američkih burgera, ribs-a i ostalih gurmanskih poslastica. :-D
Nije bilo ništa specijalno, sem što su mi 2 stvari upale u oči, o kojima bih se baš raspisao (a ima i po koja slika).
Jedna je da iza Amera ostaje isto smeće kao i posle nas, tj. uopšte se ne razlikujemo u nekim stvarima. :-D
A druga je način organizacije takvih manifestacija. Imaju zanimljiv fazon da niko ne prihvata keš (cash). Za to postoji poseban štand, tj. šalter. Priđeš, daš keš (poseban šalter za one sa plastikom), a oni tebi tickets, iliti kupone (u našoj zemlji poznatije kao bonovi, što su ih delili umesto plate ;-)), pa sa time kupuj do mile volje. Naravno, obrnuta transakcija nije omogućena, lepo piše svuda. ;-) Mislim, kapiram zašto to rade, da se vidi koji je štand koliko para doneo, da nema prevare, falsifikata i slično, na kraju se oni podele, ne sumnjam ja u to…
Ali i tu imaju foru! Kao, dobiješ 11 tiketa za $7, to je cena, samo tako se prodaje. A skoro sve košta paran broj tiketa. Pa ti računaj kako ćeš da ih potrošiš. A da sve bude još čudnije, na svakom tiketu piše da vredi 50 centi. Mis’im… :-D
Kad sam već kod toga, tako je isto organizovan i piknik kod Gračanice, i koncert Ace Lukasa & Džeja, dakle prešlo je i na naše… :-( Doduše, naši prelaze postepeno, pa kupuješ na komad, 1 tiket = $1.

Offtopic: Sutra ću (ako stignem, imamo isplaniranu neku posetu) otići opet, počinje dvodnevni festival kantri muzike, to moram da vidim… :-D

21. jun 2005.

95ti sprat

Napisano pod: Utisci — Meelosh @ 23:49

Danas sam bio u trećoj najvećoj zgradi Čikaga (koja, inače, ima 2 svoja sajta), zvanoj John Hancock Center.
Ušao sam opušteno u lift i 40tak sekundi kasnije, našao sam se na 95tom (slovima: devedesetpetom) spratu. Već na pola puta osetio sam promenu pritiska, pa sam morao i da zevam i da gutam da bih izdržao. Pitam se kako je ljudima koji rade gore…
Na vrhu zgrade nalazi se restoran, može se sesti i popiti piće, posmatrati ceo grad kao na dlanu, kroz prozor, naravno. Cene su, naravno, previsoke (u skladu sa zgradom)… ;-)
Sprat niže nalazi se obzervatorijum, koji se isto plaća papreno, tako da sam ga ovom prilikom propustio, ovaj put sam bio samo u restoranu. Lepih slika ima na sajtu obzervartorijuma, vredi ih pogledati.
Slikao sam par puta grad kroz prozor, da prenesem bar deo utiska. Adresu znate.
I za kraj, evo isečka sa sajta: On a clear day you can see up to 80 miles away and view four states - Illinois, Indiana, Michigan and Wisconsin.

20. jun 2005.

Šest zastavica velike Amerike

Napisano pod: Utisci — Meelosh @ 20:28

Imam jednog drugara Nikolu iz Milvokija, Viskonsin, kog znam još iz ‘99. kad smo leteli kao YUVitezovi (zvali smo ga Conqueror), i sa kojim smo kasnije imali long-distance saradnju na nekolicini sajtova (naš Flash animator ;-)). Kako je skoro svakog leta dolazio u Jugu (dečko je iz Valjeva), posećivao je Exit, tako da smo uspeli 2 puta i da se vidimo u Novom Sadu.
Kako je došao dan da mu uzvratim posetom, dogovarali smo se gde ćemo se videti. Inače, on studira kompjutere (ovde je to naziv za informatiku), druga je godina, a kako se ovde forsira praktično znanje, čovek radi u firmi Johnson Controls, to je kao kod nas praksa u srednjoj školi, samo što ovde traje malo duže. ;-)
Pošto je juče (u nedelju) bio tzv. Father’s day (jer Amerikanci imaju praznik za svakoga), njegova firma je ponudila karte za SixFlags Great America (ogroman luna park) po manjoj ceni, za samo $25 umesto klasičnih $45. Ovde je bio uračunat i obrok, all-you-can-eat, a inače je običan sokić $3. Znači, ogromna ušteda, jeli. :-D
Kako su mi svi govorili da taj park moram da posetim, prihvatio sam poziv, i nisam se razočarao. Park je stvarno fenomenalan! Hteo sam da ponesem fotoaparat, ali su me svi zajedno odgovorili od toga jer ne bih imao gde sa njim. Inače, vožnje u luna parku traju svaka po maksimalno 2 minute (da ne bi ljudi osedeli), ide se brzinom od oko 100km/h, prave se lupinzi, i sve to na visini od oko 20tak metara od zemlje.
Obišao sam sve veće roller coaster-e po jednom (ima ih 8 zanimljivih, tj. velikih), pa sam se čak i 2 puta okupao. Neke vožnje se završavaju u vodi, pa na kraju bivaju poprskani i ovi što se voze i gledaoci u krugu od 15tak metara. :-D
Na jednom od njih, zvanom Vertical Velocity, staza je u obliku slova U, s’tim što je jedan kraj izuvijan (vidi se na slici). E, ta vožnja je brzine preko 100km/h, a do te brzine se stiže za ispod 4 sekunde… Uh, ludilo! :-D
Tek na kraju su me vodili na najluđu od svih, posle koje bi mi sve ostale izgledale kao vožnja biciklom, a to je Raging Bull. Nisam osedeo, ali im nikada to neću oprostiti… :-)

13. jun 2005.

The Blues

Napisano pod: Iz dana u dan, Utisci — Meelosh @ 0:55

Centar Čikaga (poznatiji kao downtown) je tik uz jezero Mičigen, dakle na istočnom delu grada. Duž jezera, u tom centru, odmah pored Lake Shore Drive-a (ulica, dakle, koja ide uz jezero) nalazi se park veličine šireg centra Novoga sada. Tamo se organizuju razne manifestacije, na otvorenom, dakle besplatne (iliti free).
Od 9. do 12. juna organizovan je Chicago Blues Festival 2005, 22. po redu. Posetio sam ga, naravno, uživao u muzici koju sam čuo prvi put uživo, i veoma mi se svidela (najviše zbog zvuka i načina sviranja gitare), iako su to veče nastupali samo belci, tačnije Englezi. Prepuno sveta, raznih vrsta, od debelih motoraša do suvih i plavih Iraca, svi su bili tu bez obzira na vizuelnu razliku, i uživali, kao uostalom i ja. Video sam čak i čoveka sa istetoviranim grbom grada Beograda na desnoj ruci, pitam se odakle je… ;-) Stvarno sam video svega i svačega. Nije ni čudo što se tu slučajno našao i štand američke vojske, da budale odmah mogu da se prijave ako su dovoljno pijani. :-D
Naravno, tu su i nezaobilazni junk-food štandovi, sve se može naručiti i pojesti/popiti s nogu. To je izgleda vreme kada se Ameri opuštaju, svi piju pivo, a svakih par minuta prođu kolica sa priborom za reanimaciju i nosilima, kao ona na fudbalskim utakmicama. Policajci su, naravno, takođe prisutni, jašu kroz masu na konjima i time jasno daju do znanja da su iznad njihovog nivoa.
Pokupio sam razne flajere, a najvažnije što sam video na njima je adresa na kojoj je moguće informisati se o dešavanjima u gradu, tako da sam ih odmah sve pobacao i memorisao samo najvažnije.
Sve u svemu, bilo je odlično, samo je digitalac (kamera) zakazao, tj. neko mi je potrošio baterije, pa nažalost nema slika. Šteta, ali biće vremena… ;-) Uskoro će i Chicago Country Music Festival, a to će tek stvarno biti zanimljivo za videti. :-)

7. jun 2005.

Drive-thru

Napisano pod: Utisci — Meelosh @ 22:08

Setio sam se danas događaja od pre nekih 15-tak godina, perioda kada u Novome Sadu nije bilo McDonald’s-a. Glavni grad ih je imao već 5-6, i sećam se da su otvorili prvi Drive-thru McDonald’s na Novom Beogradu, sa radnim vremenom 00-24, nedaleko od mesta gde mi žive baba i deda.
Sećam se kako sam redovno forsirao roditelje, bilo da idemo samo do BG-a ili dalje do Svilajnca (kod drugih babe i dede), da obavezno svratimo u taj McDonald’s, jer je to tada bilo nešto novo, a i jako mi se sviđala ideja da jedem BigMac u kolima, tj. da nam to skretanje sa puta ne oduzme mnogo vremena (lakše je bilo nagovoriti ih). ;-)
Za neupućene, Drive-thru je koncept po kome vozeći se kolima kružiš oko zgrade, pratiš znakove i sve je vrlo jednostavno, tj. svodi se na 3 koraka:

  1. Stati uz pano na kome je cenovnik i izdiktirati svoju porudžbinu u mikrofon,
  2. Produžiti do šaltera br.1 na kome se plaća porudžbina,
  3. Na šalteru br.2 pokupiti svoju porudžbinu u velikoj papirnoj kesi i to je to, idi, jedi gde hoćeš.

Kako je to tada bilo cool, nisam mogao da verujem. Toliko dobro, da u (kasnije otvoreni) Novosadski McDonald’s nisam ušao ni 5 puta za sve ove godine. ;-) Ma zezam, nije zbog toga, nego zbog cena (kako li su me moji onda trpeli, nemam pojma). :-D
A sada, sada sam u SAD-u, zemlji koja je izmislila i McDonald’s i Drive-thru. Imao sam šta i da vidim. Naravno, nema McDondald’s-a koji nema drive-thru, to je ovde sasvim normalno. Morao sam da svratim sa bratom, da “overim” bar jedan, pa makar popio i samo milk-shake (od čokolade, naravno). :-)

No, nije to poenta cele ove priče (nego samo malo poduži uvod). ;-) Iznenadio sam se kad sam video Drive-thru Pharmacy, iliti Apoteku… Ne mogu da verujem da zemlja u kojoj se forsira zdrav život, u kojoj nema pušenja, u kojoj se jedu Cereals za doručak, može da ima potrebu za apotekom u kojoj ćeš kupovati ne izlazeći iz svojih kola. Krajnje zanimljivo & čudno… :-|
Ali, ni to nije vrhunac! Danas sam sa strinom bio u Drive-thru banci. Odeš u banku, ne izađeš iz kola, sve obaviš, i voziš dalje! I sve na jednom šalteru, znači skraćen postupak. Sve liči na neku naplatnu rampu sa 4 trake, samo što je na parkingu… How cool is that? ;-)

2. jun 2005.

The neXt Sense of Serbia

Napisano pod: Utisci — Meelosh @ 18:07

Opet ja iz radnje (ali ne iz one od prošli put). :-) Ovaj put, u mojoj potrošačkoj korpi našli su se:

Znači, sve što meni (a i Daci) treba… (ko razume, shvatiće) ;-)

I posle kažu da smo mali… ccccc… Ma svugde nas ima, bre! :-D

UPDATE: Samo da ne odu na ove naše sajtove. Onda će znati da smo mali… :-(

30. maj 2005.

prvi izlazak

Napisano pod: Iz dana u dan, Utisci — Meelosh @ 20:15

E, pa da nastavimo… :-)
Primetio sam da ovaj glupi softver za blog nema statistiku poseta, pa ne znam koliko je blog stvarno posećen, ali sudeći po (urnebesnim) komentarima koje redovno čitam (i brišem ;-)), vidim da nije baš pust. Tako da, idemo dalje…
Današnja tema je prvi (a i drugi) izlazak. Tako da, momci neka čitaju i između redova, a Daca ovaj može slobodno da preskoči. ;-)
Pre par dana sam bio u gostima kod kućnih prijatelja moga strica, u Makedonskoj porodici. Tamo sam upoznao momka ‘83., zvanog Pepi (od Predrag, da Ameri ne lome jezik). S obzirom da mi najstariji brat ima tek 17 godina, te je osuđen da vikendom sedi kući, prihvatio sam njegov poziv da izađem sa njim i njegovom ekipom. U ekipi su: njegov brat od strica Srđan (moje godište), jedan ludak Milan iz Smederevske Palanke i jedan lik Goran koji celu noć nije 3 reči progovorio. Dobro, dečko slabo priča srpski, ipak je rođen ovde. ;-)
Znači nas petorica (super ekipa, svi su OK), subota veče, jedan auto (da samo jedan vozač ne pije). Otišli smo u neki klub, zaboravih kako se zove, izgrbavili se za upad ($10) jer je Pepi znao nekog na vratima. Uđemo mi, kad ono 30% Indijaca (valjda), 30% crnaca (zovemo ih crnogorci, da ne skontaju o kome pričamo), 30% Kineza i nas petorica. E, otpali smo k’o malter. Ovi čokoladni (Indijci) su smešni k’o žvaka, a kako koga pogledam, setim se Feza iz That ’70s Show. Bože, kako su smešni… :-D
I tako, krenem ja da naručim vodku, a ona (šankerica) meni “What kind?”. Ja njoj “Smirnoff”, a ona meni “What kind?”. E, tu sam se izgubio… :-( Slegnuo sam ramenima, a ona je garant skontala da nemam pojma, pa je počela da nabraja. Čim je rekla prvu (Straight up), ja klimn’o glavom. I tako, prva cuga! Jupi!!! (Ćuti, Danilo!) :-D Sve u svemu, nije bilo Bog zna šta, ali sam naučio važnu lekciju.
Na kraju izlaska, u Mekdonaldsu (treba jesti nešto posle izlaska, pa makar i junk-food) je pao dogovor za sutradan. Naime, u nedelju uveče (jer se u ponedeljak ne radi, praznik) je u diskoteci Excalibur (4 sprata) organizovan “Balkans - SGM Night” (SGM = Serbian, Greek and Macedonian). Ajao! Od samog ulaza, Srpski na svakom koraku. Doduše, velika većina priča tako da znaš da su ovde rođeni, ali srpski je srpski! Upad je bio $15, ski-vi $8, ali je vredelo svaku paru. Celu noć domaća muzika, ludilo! Popili smo Boga oca, pevali do 4h ujutru, pa zato danas šapućem. :-(
U 6 ujutru sam stigao kući jer neka glupača iz Makedonije nije znala da nam objasni kako da stignemo do autoputa, pa smo se vozili po jednosmernim ulicama Čikaga sat vremena… :-(

I može da priča ko šta hoće, imamo najlepše žene na svetu! 100%!

« Older PostsNewer Posts »

Powered by WordPress