Juče sam se preselio. Preneo sam gomilu stvari, raspakovao samo sitnice i prvi put prespavao sam u stanu u ovim Amerikama… 
Biće i slika, čim malo uredim stan. Gre’ota slikati prazne sobe i zidove, to se slika samo kad se prodaje gajba… 
Sećate li se ove teme? E, ja sam se, nažalost, morao potsetiti… 
Uh… U povratku iz St.Luisa uhvatio nas je tornado. Bili smo na manje od pola milje od (epi)centra, video sam prevrnutu prikolicu, putne znakove izbijene iz zemlje, zabila mi se grana veličine ruke u prednji branik, ma užas…
(I ovo je placeholder. Biće još na tu temu…)
Za ovaj vikend išli smo u Saint Louis, kod naše raje… Otišli u petak uveče, vratili se u ponedeljak umesto u nedelju zbog lošeg vremena…
Bilo ludilo, super provod, zezanje, sve jeftino, ludilo. Bilo je i slika, na standard adresi…
(Ovo je samo placeholder za taj tekst, jer nisam stigao da ga napišem mesecima, nadam se da ću uskoro imati malo više vremena. Sada je tu samo da čuva mesto jer ima važnijih i novijih priča)
Pozdrav svima iz nove 2006. godine!
Zadnjih mesec dana bio sam prilično lenj i nisam mnogo privatnog vremena provodio za kompjuterom, pa nisam ni stizao da piskaram po blogčetu… To će se uskoro promeniti.
Kao prvo, svim čitaocima želim uspešnu ovu 2006. godinu i srećan Božić.
Nego, današnja tema:
Sinoć sam bio u crkvi sa porodicom po badnjak i tako dalje gde sam video pola naših koji žive u Čikagu. Badnjak je delio guvernera Ilinoisa (marketinška priča), rukovao sam se sa čovekom i čestitasmo jedan drugom Božić…
Velika čast, nema šta! Garant se sada hvali Čikagom kako me je konačno upoznao… Neka, nek’ mu bude, ko zna, možda i on meni jednom zatreba u životu… hahaha
Obećavam da ću uskoro pisati malo šire o tome kako je ovde, kako su protekli novogodišnji praznici, a do tada…
Danas sam na poslu izašao iz kancelarije bar 20 puta, jer mi je na svakih pola sata stizao po neki SMS sa rođendanskom čestitkom. Srećom, prijavio sam se gazdi (koji mi je, zamislite, isto čestitao rođus) da neću ići na ručak jer očekujem pozive iz YU, pa nije bilo problema….
A kad sam stigao sa posla, upalih ICQ na kome sam zatekao gomilu poruka.
Ovom prilikom se svima javno zahvaljujem, a najluđu želim da podelim sa svima.
Napisao ju je Bane Serdar, poznatiji kao Totalni Master.
Bane TM (07:11 AM) :
Yo, Ameriken how do you did today to have good day of birth in the hood and all around.
I Wish luck money software health and stealth.
hope you are lucku and hapy and so on and on and on and addon
HVALA, BANE!!!
Sinoć sam izašao sa ekipom (Milan-SR, Pepi-MK). Pošto njih dvojica jedini u društvu imaju “over 21″, odlučili smo se za clubbing…
Otišli smo u jedan ogroman klub pod nazivom Bamboo Room koji se nalazi daleko od centra, u severozapadnom predgrađu Čikaga zvanom Schaumburg.
Mesto podseća na DMC Paradizo, samo što je za nijansu veće. Isto je na dva sprata, samo što postoje i odvojeni delovi koji su izolovani, pa samim tim i tiši, a na koje idu malo imućniji gosti. Drugi sprat je kao balkon, cela diskoteka se vidi kao na dlanu. Naziv diskoteke se ogleda jedino u tome što u jednom uglu stoji nekoliko zasađenih drveća bambusa. Nije celo mesto u tom elementu, ili nešto tako slično…
Muzika je bila odlična, furala se “domaća muzika” (ne naša, nego njihova ), gomila ljudi… Nisu puštali rave niti nešto tome slično, puštali su remix-e raznih r’n'r pesama, kao i neke malo svežije melodije (čitaj: trenutno popularne)… Najbolji element svega je to što su na dva stuba u uglovima instalirana dva bubnja, na kojima su jedan ogromni čamuga sa afro frizurom i neki filipinac (šta li je) lupali sve u 16. Jedan je davao ritam, a drugi kontru, svaku pesmu su tako upotpunili da je bila milina slušati… To je, inače, standardna postava: DJ + 2 bubnjara. 
Proveli smo se super, stigli smo kući u 6h ujutru… Ići ćemo opet, vrlo brzo.
Nekoliko puta u toku dana sam se setio poznatog nam sugrađanina, šansonjera Đoke (Balaševića, ne Čošića ) i njegove pesme Utorak. E, kao da ju je za mene pisao.
Ovaj utorak od samog starta (tj. ponoći), počeo je kako ne treba… Pravi skrnavi utorak…
Sve je počelo (a kada bi drugo) u samu ponoć. Ponoć sam dočekao u krevetu (radilo se u ponedeljak), ležeći, ali da zaspim, ma nema šanse! Vrteo sam se po krevetu do u gluvo doba noći, san me mimoišao negde usput, zaspao sam tek u neke sitne sate, sasvim nedovoljno da bih se propisno naspavao.
A ujutru! Ustao sam ja, nije to bio problem, ali smo se svi nekako kilavili, svi smo zajedno okasnili, deca za malo u školu, ali zato ja na voz. Voz mi je otišao ispred nosa, video sam ga kako odlazi još dok sam bio na ulazu u stanicu, kako to samo i može da se desi (utorkom, jeli).
Da nesreća bude veća, nisam mogao ni da uđem u stanicu, jer mi je falilo 25 centi na kartici pa automat (kao onaj naš na autobuskoj, samo što u ovaj umesto žetona ubacuješ karticu na kojoj imaš pre-paid kredit, pa ti ga “skine”) nije hteo da me pusti. Prolaz kroz “automat” košta, inače, 1.75$, a ja sam na kartici imao ni manje ni više nego 1.5$. Karta je, naravno, dopunjiva, postoji aparat kao onaj za kafu na novčiće/novčanice, ali ne lezi vraže: ja u novčaniku samo novčanicu od 20$, a automat za izdavanje/dopunjavanje kartica ni poludeo ne vraća kusur. Morao sam da dopunim karticu za svih 20$ kredita, a već od sutra ću koristiti mesečnu-pokaznu kartu (iliti monthly pass), tako da će mi ova služiti za rezervu…
Stignem na posao u 9:45 umesto u 9h, mrtav gladan (ni doručkovati nisam stigao). Upalim kompjuter (tj. pomerim miša, jer ga ni ne gasim, kao i obično ), kad ono, ni jednog jedinog maila… Eh…Znači, odmah na posao…
Maler je nastavio da me prati, celo jutro sam radio neku glupost, a što je najgore, ovo je bio jedan od onih dana kada ama baš ništa ne ide od ruke, gubio sam se oko nekih nebitnih sitnica, nisam mogao da isprogramiram jednu najobičniju stvar celo pre podne. U glavi mi zujalo, ni 3dl (filtrirane) kafe mi nije pomoglo.
Jedva dočekam pauzu, ali kao da nisam jedini: nikad u životu toliko ljudi nisam video na jednom mestu. Klopa (naručivanje + žvakanje) mi je oduzelo skoro 45 minuta umesto standardnih 30. Kako se sva vremena uredno zapisuju (upisano ranije), nije mi ostalo ništa drugo, nego da skratim radni dan na 7.75h (iliti, 15 minuta manje od 8h). Krenuo sam sa posla u 18h da bih pokušao nekom silom da stignem kući do 19:15h, kako sam se dogovorio sa ukućanima. Stigao sam, naravno, u 19:30. Čekali su me na vratima, već spremni, da idemo u Ravinia Park.
A onda, preokret!
Stigli smo tamo taman 10tak minuta po početku koncerta, jedva smo nabavili već unapred rasprodate karte od tapkaroša koji su u stvari ljudi koje je neko ispalio, pa ne prodaju po većoj ceni (15$ za stajanje na travi, a 60$ za sedenje kao u pozorištu ispred bine, po osobi, naravno). Konačno, ušli smo u park, koji je otprilike veličine Štranda (gledano od glavnog ulaza do npr. mosta). Krcato! Gomila sveta, svih uzrasta, rasa i narodnosti. Od bratskih nam naroda, video sam gomilu Bosanaca, pa čak i Tonija Kukoča.
A na bini, spektakl! 2 bubnjara, 1 klavijaturista i 8 gitarista (od toga dvojica ih drže naopako), cepaju sve u 16. Gipsy Kings, uživo…
Ostali smo do samog kraja, na bis su svirali najpoznatije stvari (kao npr. Volare), a masa im tek tada nije dala da odu.
Vratili smo se kući u 23h, a ja sad pravac u krevet.
Danas je stigla isporuka, paket je ekspresno dostavio UPS, a u njemu Samsung E315.
Mreža je T-Mobile, sklopio sam ugovor na godinu dana i time dobio besplatno telefon sa kamerom, 300 minuta mesečno, kao i mogućnost da Vas sve davim porukama, jer je ovde poruka 5 centi, a ne 10 dindži…
Broj je: +1-773-704-****, za one koji imaju viška kredita… 
SMS je ponovo u akciji…
Moram da napomenem da sam ovaj tekst već jednom napisao, ali nam je server pao dan kasnije, te je ovaj tekst stradao… Sada moram da ga napišem opet, po sećanju…
Prvog i drugog avgusta išao sam na obuku(.net) za security officer-a. State of Illinois (u daljem tekstu SofI) nalaže da svaki security officer mora da obavi tri stvari:
No, da se vratim na temu.) Tamo odeš i popuniš 20tak stranica formulara i smatraš se zaposlenim kod njih.Kao što sam naziv kaže, obuka traje 20 sati, smeštenih u 2 radna dana, 8h u ponedeljak, 4h domaćeg zadatka uveče i 8h u utorak.
U razredu je bilo nas sedmoro. Dva meksikanca mojih godina, jedna punačka crnkinja (21 godinu i 2 dece), jedan stariji crnac i dva OGROMNA belca od po 40-50 godina, 150 kila svaki. Nisu toliko veliki koliko su široki. Strašno…
Obuku nam je držao penzionisani policajac Čikaga koji je bio i u marine core-u, i u obežbeđenjima nekih glavnih političara, a sada je predavač i privatni detektiv. Lud lik skroz. Stalno pominje bivšu ženu i stalno zbija neke šale. Meni je odmah rekao da mora da me se pazi (kad je video da sam Srbin) jer smo mi započeli I svetski rat…
Prvog dana nas je učio zakonima: federalnom, civilnom i kriminalnom. Zatim o dužnostima i ovlašćenjima security officer-a. Na primer, kako ne smemo da uhapsimo nikoga, ali smemo da ga zadržimo (detain, not arrest)… Na kraju dana nam je pokazano kako se pišu izveštaji (incident report, daily report…).
Domaći zadatak bio je super. Pušten nam je isečak iz filma Commando u kome trenutni guverner Kalifornije Arnold Schwarzenegger (Governator od milja) u jednom tržnom centru mlati 6-toricu security officera. Zadatak, napisati incident report…
Drugog dana smo se bavili zaštitom od vatre, public relations-ima (tj. razgovorom sa ljudima i medijima), pretnjama bombama, nasiljima na radnom mestu i kako obavljati patrolu.
Na kraju drugog dana radili smo tzv. open test. Za neupućene, to je test koji se polaže tako što prvo svi zajedno prođemo kroz pitanja i nađemo odgovore, pa ih popišemo, pa tek onda radimo test, uz literaturu, naravno…
I tako, dva dana kasnije, postao sam sertifikovani unarmed security officer. Neki su to (nećemo ih sada imenovati) to protumačili kao “unarmed = bez ruku”, a neki čak i kao “bez oružja = ruke su smrtonosno oružje”.
U svakom slučaju, pošto sam otiske dao još nedelju dana ranije i imao sam priznanicu o tome, a dobio sam i diplomu, otišao sam u firmu da im predam tih 20tak formulara. Firma se, inače, nalazi u južnom Čikagu na 109-toj ulici. To je 109 blokova od centra (sredine) grada, a ja sam trenutno nastanjen u drugom predgrađu severno od grada. Znači, put u jednom pravcu od minimalno 90 minuta autoputem.
Odmah su mi dali par termina u kojima da se javim u Friedmanovu zgradu na trening (plaćena satnica) i poslali me po uniformu za koju će mi, naravno, odbijati od plate po 20% dok je ne otplatim. U uniformu spadaju: teget pantalone, teget košulja sa aplikacijama (američka zastava, značka i pozlaćeni name-tag sa ugraviranim prezimenom) i tie-clip. Srećom, u tim Friedmanovim zgradama se ne nosi uniforma, nego je obavezna bela košulja (koju već imam), bordo kravata, zlatni tie-clip i sivi sako. Kravatu i sako dobijes u zgradi u kojoj radiš.
Slikaću se prvom prilikom da mi se malo smejete…
Sada me polako uvode u posao. Pošto su termini uglavnom popunjeni dobiću nekoliko smena za početak dok se ne otvori još nešto. Za početak ću raditi najverovatnije četvrtkom i petkom drugu smenu (15-23h). U toj zgradi nalazi se 6 firmi, od toga su dve advokatske, jedna je sportski menadžment (dolaze košarkaši u zgradu), jedna je modna agencija (dolaze crnkinje modeli ), a ostale su nebitne…
Posao se sastoji iz toga što sediš za pultom u lobiju zgrade i proveravaš svima koji ne rade tu lične karte, uzimaš im ih, daješ im name-tag, itd… Imam ispred sebe 11 monitora, na kojima pratiš kamere i liftove.
Početna plata je 8.5$/h bruto, znači negde oko 7$/h neto. Za početak je super…
Evo, da malo opišem kako se odvija potraga za poslom.
Od kako mi je stigla zelena karta i sva prateća dokumentacija (tj. pre mesec dana), počela je hajka za poslom.
Prijavio sam se na tri najvažnija sajta koja se bave tom tematikom (Dice, Monster i CareerBuilder) i počeo da pratim situaciju. Kako je tržište ovde mnogo veće nego u zavičaju, tako ima i mnogo više oglasa, tj. potražnje za poslovima u mojoj struci.
Na moju veliku žalost, većina firmi ovde traži eksperte kojima je prioritet Microsoft-ova ASP.net tehnologija, a open-source (tj. PHP) se uglavnom traži kao plus. Za samo LAMP platformu našao sam oglasa da se može nabrojati na prste jedne ruke.
U svakom slučaju, na ta tri sajta za 30tak dana našao sam isto toliko oglasa na koje imam šanse da se prijavim. Znači, u proseku jedan dnevno! Koja razlika u odnosu na Srbiju… Naravno, većina su tzv. head-hunteri, odnosno firme koje su posrednici između nas koji tražimo posao i firmi. Njihov posao je da skupljaju rezimee i da daju iste firmama koje ih kontaktiraju.
Od svih tih oglasa na koje sam se javio (blizu 50 oglasa), samo sa dve kompanije sam imao kontakt:
Čovek je ostavio ime i prezime, kao i ime firme, ali ne i telefon! Brzo sam pronašao firmu na internetu, i poslao sam e-mail na jedinu adresu koju sam našao na sajtu. Od broja telefona ni traga ni glasa. Napisao sam im e-mail, na koji niko nije odgovorio… Žena koja vodi taj sektor, zove se Daniela (opet bez tog nesretnog slova J ;-)). Zvala me je telefonom (po dogovoru) 2 dana kasnije. Odmah na početku razgovora mi se izvinula jer joj se raspored promenio, trenutno je bila u gužvi, pa je mogla da mi postavi samo par pitanja: da li imam zelenu kartu, da li sam radio i sa klijentima i da li živim blizu Evanstona (tamo je kampus, tj. radno mesto). Kako je dobila potvrdan odgovor na sva pitanja, zahvalila mi se i ostalo je na tome da će dogovoriti sa Human Resources departmanom kada mogu da me pozovu na intervju. Od tada ništa… Kad je prošlo dobrih par nedelja a od oglasa ništa, počeo sam “da puštam pipke” i na ostala zaduženja, tj. tražio sam poslove i van struke, naravno. Prvi na redu bio je BestBuy ( lanac ogromnih prodavnica kompjuterske opreme, velilčine kao naš Rodić, samo tematski. Kako je radnja relativno blizu (10 minuta peške), bila je prva na udaru. Otišao sam tamo i popunio formular (na kompjuteru, naravno, imaju kompjuter za prijavu za posao u svakoj prodavnici), kao i neki personality test, sa klasičnim pitanjima tipa “Da li mrziš sve na svetu?”.
Nedelju dana kasnije, zvali su me da odem u prodavnicu na intervju. To valjda znači da sam prošao taj test, tj. da nisam baš toliko lud. Tamo me je dočekao debeli crnac od oko 30-tak godina, koji vodi sektor za popravke/sklapanje kompjutera u kome bih ja trebao da radim. Postavio mi je par pitanja tipa šta sam sve radio na kompjuteru, šta znam da popravljam, postavljao mi je neke slučajeve sa pitanjima kako bih reagovao, itd… Sve sam ja to njemu lepo izodgovarao, klimao je glavom, znači nisam grešio. Na kraju, kad smo došli do dela gde treba da mu izdiktiram neke reference, tu smo se zaglavili. Nije znao šta da radi kad nemam preporuke od nekoga iz Amerike, pa smo morali da ostavimo većinu tog dela praznu. Naveli smo samo strica. Rekao je da će proslediti taj njegov izveštaj njihovom menadžmentu, pa ako im budem odgovarao, pozvaće me oni još jednom na intervju. Prošlo je 3 nedelje od tada…
Naravno, ništa se ovde ne dešava preko noći, ako je suditi po onome što stric kaže, može da se desi da te neko nazove i mesec-dva kasnije. Tako da, za sada je sve otvoreno… Uostalom, ne možeš ni dobiti ako se ne igraš, zar ne?
Na drugom frontu, kontaktirali smo neke prijatelje da nam jave ako bude nekih poslova koje bih mogao da obavljam. Tako je jedan prijatelj Jova, po zanimanju moler (crnogorac, super lik, kad ga zoveš na mobilni, a on na poslu, na šta radiš odgovara “eve me na robiju” :-D), pozvao i pitao da li hoću da radim kao security officer. Što da ne, svaki pošten posao vredan je truda. Njegov šef, neki ultra bogati Amerikanac koji poseduje nekoliko zgrada u samom centru Čikaga, voljan je da me ubaci u jednu od njegovih zgrada. No, to je već posebna priča…
Powered by WordPress