Lutrija (zelena, ne Srbije)

Prvo i osnovno, želimo Vam srećne novogodišnje praznike i sreću & uspeh u ovoj, pa i svim narednim godinama!

Ovi ludi ameri imaju jednu glupu stvar koja se zove new year’s resolution, što je u stvari neka odluka koju si doneo za iduću godinu, valjda ako hoćeš nešto da promeniš ili tako nešto, iz’em li ga…

Recimo, dakle, da su ovo moje rezolucije:

Kako je i odluka za Brazil došla tačno pred novu godinu (tempirano, nema šta), odlučio sam da obavim još par sitnica, da se malkice ponovim. Kad je bal, nek’ je maskenbal, je li…

Ajde prvo ono što većinu najviše zanima: DA, posle 24h spuštenog sajta, SRDJEVIC.NET je opet dostupan, na novom serveru, potpuno u našoj kontroli. Da, promenili smo server, čak šta više, uzeli smo svoj, tek da se nađe. Već sam podigao 2 domena (šta ćete, radi se i za novu, amerike su to…) na ovom serveru uključujući i ovaj, a do kraja marta idemo na petardu. No o tom - potom, pričaćemo još o tome u kategoriji Struka, jeli…

Svima koji su u čestoj komunikaciji sa mnom znaju da sam zbog (nedostatka) kreditne istorije imao limit na potrošnju mobilnog, te sam često kuburio sa operaterom i isključivanjem linije na kraju meseca. Kako mi je godišnji ugovor istekao još odavno, tamo negde u avgustu, odlučio sam da potpišem novi ugovor na godinu dana, ovaj put bez limita, konačno! Kako uz novi ugovor možeš da ćapiš fontele za bagatelu, odlučio sam da se oslobodim starog telefona, ali da ostanem uz istu marku, te sam uzeo Samsung SGH-T619.

Dalje, kako mi je odobren kredit u BestBuy-u, u kom sam svojevremeno aplicirao za posao, odlučio sam da se konačno otvorim za štampač, te sam odmah uzeo All-in-one Epson Stylus Photo RX580, čudo koje kuva, pere, pegla… I sad kako mi mobilni telefon ima Bluetooth®, morao sam uzeti i USB dongle za isti. Tada mi je ponestalo USB port-ova, pa sam morao da uzmem i USB hub. Ma užas!

Opskrbio sam se i medijima svih kapaciteta, veličina i dimenzija, pa i papirima, rezervnim mastilom i USB kablom za štampač (tj. čudo ono), te sam sad spreman za udaranje po ličnim projektima u ovoj 2007-moj, za koju sam sebi zacrtao planova preko glave…

Alea iacta est. ?

Thanksgiving, jedan od retkih neradnih američkih praznika, pada na zadnji Četvrtak u Novembru, te smo dobili produženi vikend. Zamis’te, ne radismo ni u Petak.

Kako moja familija koristi svaki praznik da bi se kod nekoga organizovao porodični ručak, ovaj put pozvan sam u Gurnee, daleko predgrađe Čikaga (u kome se, između ostalog, nalazi i Gračanica). Tamo mi živi deda-teča.

Probudila me Jeca sabajle, u cik zore (dakle, oko podneva). Došla je na kaficu i da se usput dogovorimo šta ćemo raditi uveče. Kako sam ja imao “zakazano”, dao sam joj ključeve od stana da ona i ostale dame mogu da uđu kod mene dok sam ja na ručku i da počnu da prave večeru za ekipu (ne, nismo toliko prsli da spremamo ćurku).

Porodični ručak je zakazan za 16h, a kako me je uhvatila velika Thanksgiving-gužva na autoputu oko O’Hare aerodroma, tamo sam stigao tek malo pred 17h. Svi su već stigli, i taman se spremali da zasednu za sto. Odmah sam im se brže-bolje pridružio. Dečurlija je pričala o video igricama i o novoj spravi Nintendo Wii koja je upravo izašla na tržište (a Bane je već nabavio jedan, te ga je i poneo sa sobom), a stariji, jeli, o bolestima i šta je koga zadesilo od ljudi koje poznaju (te godine, šta ćete), te sam vreme proveo klackajući se, mal’ tamo, mal’ ‘vamo…

Krenuo sam polako oko 20h nazad i povezao Ivana sa sobom, jer je i on imao svoje obaveze: devojka se takođe vratila sa faxa u Čikago za praznik. Odbacio sam ga kući da pokupi la macchina pa da pali dalje, a ja se zaputio dalje, domu svome. Upadam u gajbu (imam svoj ključ, jeli), a kuhinja (prva s vrata na udaru)… Prepuna klope!!! Nisam je tak’u nikad vid’o!

Devojke su već uveliko bile tu, a muška ekipa (ako se to može tako nazvati, tj. Marko i Miroslav) još nije ni stigla. Njima smo rekli da je okupljanje tek u 21h, da se ne motaju po kuhinji i samo smetaju devojkama u stvaralaštvu. Ubrzo su i oni došli, te smo namestili sto u dnevnoj i počeli da uništavamo žensku kreaciju.

Na svu sreću, bilo nas je osam (5+3), taman koliko sam pribora i čaša imao u kompletu. Jedino čega je zafalilo je mesto za sedenje, bilo ih 7, tako da sam ja jeo kao i uvek, u omiljenom mi položaju: stojećki.

Ostali su kod mene do nekih 1-2h ujutru, a onda se polako uputili kući, a ja sudoperi… Za sutradan uveče (Petak) isplaniran je odlazak u Byzantium, grčki klub u kome je (kao i svakog praznika) organizovan SGM-night. ;-)

Petak: dolazi Jovana, isto kafa, sve po redu, ona me moli da idem da joj pravim društvo dok pere auto, pa ćemo po Martinu. Prihvatio poziv i neiskusno krenuo sa njom njenim autom. I…. Marfijev zakon na delu! Dogovorile se da idu u shopping. Odmah mi se smrklo… Posle sat vremena sa devojkama u tržnom centru (noseći im kese), već sam se zamislio koliko je pametno krenuti kući peške. Eh, da sam bar nešto i kupio…

Uspeo sam jedva da ih nagovorim da me vrate kući na putu za SLEDEĆI tržni centar (e lude su, majke mi), a one su otišle dalje. Sve devojke su se našle kod jedne od njih već oko 19h da nameštaju kosu, mada ja sam znao da to nije pravi razlog. Pa morale su malo da se ispričaju, onako ženski, satima…

Marko i ja smo stigli u Byzantium 15tak minuta pre njih, i za divno čudo odmah našli sto dovoljno veliki za sve nas, te smo se raspištoljili i napravili kordon da bi lakše branili stolice od napadača dok mačke ne dođu. Čim su stigle, tek što su sele, ustale su. I onda još nas zovu da se priključimo. I šta sad… Ma ne vredi. Opirali smo se, grbavili, ali smo na kraju morali da popustimo. Bile su jače…

I tako, bili smo tamo do nekih 2:30, a onda polako Marko i ja krenuli da razvozimo devojke. Međutim, kako je jedna od njih izjavila da je gladna, a i ostale zaklimaše glavicama, Marko je okrenuo aždahu i pravcu mog stana: valja pojesti onu gomilu hrane što ostade… Sedeli smo kod mene sve do 4:30, odbacili devojke kući, onda nazad. Opet klasika: kuhinja, pa krevet.

Ma zasp’o sam ko 2+2. Ubi me shopping.

Znači, klasika: petak jutro, stiže raja iz Sent Luisa, ja se budim i otvaram vrata, pijemo prvu jutarnju, ja paljba posao. Šljakenzi do šestice, pravac kući, raja se već odavno izbudila, klopa je tu, samo su mene čekali da se spremim i pravac grad!

Naravno, sve ovo ima i uvod, tj. povod: Subota, 11. novembar 2006. godine, koncert grupe Bijelo Dugme!

Tokom vikenda, svi naši kafići bili su dupke puni jer je gomila sveta došla iz svih okolnih republika (tj. država, po njihovom) na koncert, a oni iz daleka bili su tu na ceo vikend, te su zujali po gradu kao i mi sa našom rajom. Na sve strane je sevao naški, a i gosti su mi u svakom mestu prepoznali po koju ekipu iz svog grada.

Najavljeno je da koncert počinje u 20h, a vrata otvaraju u 19h. Hala prima 5k ljudi, a iz pouzdanih izvora smo saznali da je dosta karata neprodato, tako da nismo strahovali od gužve. Gomila mase je čekala već oko 17:30h, a mi smo tamo stigli oko 20:15h. Znali smo da neće početi na vreme jer su naši, te nismo ni žurili do tamo, a na koncert smo ušli takoreći sami, opušteno… Ostali su, valjda, bili više amerikanizovani od nas…

Smeštena u sportskoj sali, bina je bila na jugu ispred tribina, a stolice su bile i preko celog terena, dakle pravi koncert, a ne kafanski fazoni kao kad dođu ostali. Skoro 2/3 sale je bilo popunjeno, oni delovi najbliže bini, naravno. Pored bine su bila dva velika beam-a, tako da se moglo videti i “izbliza”. Mi smo stali na sredinu, tj. na teren, ali skroz pred kraj da možemo da se penjemo na stolice (kao i ostali ispred nas), a da opet vidimo preko onih višljih ispred nas, jer imamo prazninu od par redova da nadoknadi nedostatak centimetara.

Momci su počeli da sviraju malčice pred 21h i “cepali” su sve do 0:45 bez prestanka (sa 2 bisa)! Pevači su se menjali, a kao i u istoriji benda, većinu vremena na bini proveo je Željko Bebek. Nažalost, Goran Bregović, iz nepoznatih mi razloga, nije prisustvovao(!)…

Koncert je zbog mnogo čega bio više nego odličan! Stvarno smo uživali. Nije to bila naša muzika, jer mi smo deca tuc-tuc generacije… Ali slušajući tu muziku naših očeva, zaostavštinu prethodne generacije a na kojoj smo ipak svi odrasli, vratila je onu jugonostalgiju, zbog koje svima koji su bili na koncertu prethodi još par dana šaputanja bez glasnih žica…

[ [ [ Za one koji ne znaju, ove nedelje mi je rođendan (kud baš da padne u utorak)… ] ] ]

Brat Ivan-Legenda se u septembru odselio u Champaign (cca 150 milja od Čikaga) da studira mašinstvo (tako je Danilo, jedan normalan, a moj). Kako sada jako retko dolazi, ne viđamo se više, ali smo redovno na vezi preko GTalk-a, a i čujemo se telefonom kad god imamo vremena. A baš mi je puno nedostajao… Ali, kako važni datumi imaju čudnu ulogu u našim životima, a ja proslavljam ni manje ni više neg’ četvrt veka, kralj je uspeo da se izvuče za ovaj vikend da skoči do Čikaga. To je zahtevalo instant promenu planova, te je suvišno napomenuti da je deo slavlja MORAO biti pomeren nedelju dana unapred, dakle na ovaj vikend.

Uspeo sam da na’vatam sve koji nisu imali već neke planove, i da se izorganizujemo da dođu svi do mene oko 21h pa da oko 23h zapalimo u Prestige, naš klub sa pevaljkom koja (za divno čudo) ume da peva. Jedini koji nije uspeo da nam se pridruži je Ruža-Papuča (e, gori je i od Korpanovskog-Korpe…), svi su ostali došli, neki bar na kratko. Svi smo se skupili kod mene već do 22h, čak je i Kraljević Marko uspeo da da se priključi kasnije sa (definitivno) lepšom mu polovinom, iako je njegova porodica tu noć slavila useljenje u novu kuću. Nema šta, skidam kapu…

Sedeli smo tu kod mene i zezali se uz američke popularne hitove sa čikaške radio stanice, a onda se svi polako svako svojim kolima uputili u Prestige. Kako smo uleteli rano (to smo i pikirali), odmah smo zaseli za slobodan sto u centru, i odatle se nismo ni pomerali (igra se i uz stolove, jeli). Muška strana ekipe je klasično uglavnom čuvala bazu dok su devojke umele da odigraju po koju i na podijumu pred valjkom-pe.

Ostali smo tamo do nekih pola 3, a onda smo polako svako svojim putem. Kako je Ivanče (po planu) ostavio la macchina kod mene a išli smo tamo mojim avtenomobilom, mi smo zapalili kod mene. Ja sam spržio jednu pizzu da malo dođemo sebi dok smo se zezali i pričali skoro do 5h ujutru (do tad je imao dozvolu) i prepričavali propuštene događaje i dogodovštine… I tako, on otiš’o kući, a ja seo za kompjuter. Sutra ću verovatno staviti slike na net da ekipi može da poskida, sad me mrzi, odo’ da koljem sovu.

Rođendanska nedelja je uspešno počela…

Ne znam da li sam napomenuo ranije, ali je jako bitno za dalji tok priče napomenuti da nam je Marko skoro dobio papire te nije više nelegalac, pa je izvadio i vozačku, pa kredit za auto, pa položio za kamion, te je sada uredno (i prijavljeno) zaposlen kao vozač kamiona na kraće relacije, kamion veličine Jovinog (za one koji znaju).

I tako, sedim ja na poslu, (naizgled) običan Ponedeljak popodne i “čekam da padne kazaljka”, kad mi stiže poziv od Mareta. Ludak je krenuo kamionom za grad Portage u Indijani (nekih 40tak milja od Čikaga) da isporuči neki tovar, pa me pita jel’ hoću sa njim, s’obzirom da se spušta sa severa, pa mora proći autoputem kroz centar. Kako nisam imao Bog-zna-šta pametnije da radim posle posla, prihvatio sam poziv.

I tako, tu negde oko 18h ispadam ja iz hotela (u kom mi je firma), a ispred me čeka ni manje ni više nego kamion. U sred centra!

Uvalio sam se na suvozačevo sedište, a on je krenuo da manevriše kroz centar do autoputa. Izašli smo na autoput, gde ga je “pocepao” 65, naravno u desnoj traci.

Usput mi je pričao malo o kamionima i zanatu, te sam se osećao ko Čkalja dok sluša iskusnog Paju (a i dimenzije su nam proporcionalne, kad se zagledaš).

I tako, posle nekih 45 minuta (ipak je kraj radnog vremena, a mi izlazimo iz centra, dakle gužva na kvadrat) izašli smo na čist autoput, ali kako se Čikago prostire sve do Indijane, naš izlaz je bio odmah iza ćoška. “Sleteli” smo u Portage, grad koji nema pola tabli sa nazivima ulica… Vrteli smo se dobrih 45 minuta dok nismo ukapirali da je dispečer obrnuo jedno “levo” u “desno”.

Istovar je trajao nepunih pola sata koje smo kao prave kamiondžije proveli u kabini kamiona dok nosači “crnče”, a onda se uputili nazad. Vratili se u njegovu firmu, zamenili matoru kamiončinu za njegov novi Nissan Altima i pravac kući.

I tako, stigoh kući sa posla u pola jedanaest.

Danas mi se desilo nešto neočekivano i smešno. Idem sa kolegom pakistancem ka vozu u povratku kući i upadamo u veliku zgradu (tržni centar) koja u podrumu ima subway stanicu. Krenem ja prema aparatima za “kucanje” karte (ulaz na “perone”) kad videh da se tuda mota neki matoriji lik prilično opušteno obučen, izgužvana košulja i farke, neprikladno za poslovni centar grada, te sam ga zapazio i dobro osmotrio u prolazu, dok sam ga obilazio da se ne sudarimo. Kad je video da mi je na putu, nasmejao se samo i pomerio.

Ispostavilo se da je lik Mike Starr (sliku možete videti ovde), prilično prepoznatljiv sredovečni glumac.

U Novom Sadu, svaki Prvi Maj bio je označen kao dan za obavezno roštiljanje, koji je ujedno i Mašanov jubilej, te se nastavljao provodom do kasno u noć, o njegovom trošku, jeli. Ameri za to imaju 4. septembar (Labor Day) a mi imigranti naša okupljanja, tzv. “naše žurke”, tako da se sve svodi na isto: ovde se na današnji dan slavi dan rada (neradom, iz nekog razloga) kao i tamo u maju, te smo svi imali produženi vikend.

Marko je otišao sa matorcima (i još gomilom kućnih prijatelja sa porodicama) na skupni izlet u Majami, dok se Miroslavu pre par dana vratila devojka iz rodne grude, pa je logično proveo celu nedelju sa njom. Sva tri dana ih nisam video! Ali, nije mi smetalo, jer…

U petak u zoru (da izbegnu gužvu oko Čikaga) došle su mi dve ljupke gošće iz Sent Luisa na vikend. Ja sam (naravno) morao da idem u petak na posao dok su one spavale umorne od puta, a kasnije su ove dve barabe (dok se nisu razbežali) proveli sa njima dan. Dok sam se ja vratio, večera je već bila gotova i spremna (paz’ ti to: falilo mi). Čim sam stigao, počeli smo da pravimo atmosferu (kakva se, jeli, samo sa rajom i može praviti, znači ), spremili se polako i zapalili u klub u grčkom kraju odmah uz centar grada u kome se održavala SGM (Serbian-Greek-Macedonian) žurka. Pridružila nam se i Martina te sam celu noć u klubu bio primoran da igram sa svima njima i da ih (na njihov zahtev, naravno) tako branim od “udvarača”. Sve u svemu, vrlo, vrlo lepo sam se proveo.

U subotu sam ih preko dana odveo samo na kafu (nije im prvi put u Čikagu pa da idemo u turizam) jer nas je sve ostalo mrzelo, a uveče sam ih odveo u Crobar, klub koji ima svoje “filijale” u Čikagu, Njujorku, Majamiju i Buenos Airesu. Bilo je vrlo zanimljivo, pravi američki klub, samo je malo muzika ubijala sa tuc-tuc ritmovima od raznoraznih di-džejeva i em-sijeva umesto normalnih pesama. Ne znam jeli tako svake subote,  jer ni ja tamo nikad ranije nisam bio, ali sam čuo sve najbolje. I tako, opet sam morao igrati…

Nedelju smo celu proveli kući u zezanju i priči, predveče sam morao da napišem neki izveštaj pa su one same otišle na kafu (da se ispričaju, toga u žena nikad dovoljno), a iako sam im napisao detaljne direkcije do tamo, putanju kuća-kafić-kuća prošle su u obliku zvezde, zvale su me 5-6 puta, pola grada su obišle dok nisu našle put kući. Uveče smo otišli u ogroman klub u centru na 4 sprata (opet SGM žurka). Tamo smo se proveli fenomenalno, veče puno pevanja, igranja i glupiranja.

Danas kad smo se probudili i kad su devojke spremile klopu a ja je “raspremio”, nasnimio sam im oba Balkanika diska (koja smo slušali ceo vikend) i slike od petka i nedelje i ispratio sam ih oko 18h. I sad sam ostao solo (ova dva bandita su još uvek u “bekstvu”) i otpao sam k’o malter, čim sam ostao sam. Sad mi sve nedostaje, pa sam odmah brže-bolje potražio utehu u kompjuteru, najvernijem skretaču misli sa problema. I šta onda, sednem i napišem ovo. Ne vredi… Dosadno mi…

Danas je u samom centru Čikaga, u Milenium parku gostovao Goran Bregović sa svojim Orkestrom za venčanja i sahrane. Ulaz u park je bio slobodan, postavljena je velika bina, ispred nje veliki broj stolica kao u parteru pozorišta, a iza njih trava.

Zvao me je Pepi, kolega Makedonac koji isto radi u centru, da se nađemo posle posla i da odšetamo do parka. Muzika je počela sa samo 15tak minuta zakašnjenja, a 10 minuta kasnije, i Brega je izašao na scenu, obučen kompletno u belo. Svirali su sve do 21h bez prestanka, u proseku 4 puta življih pesama nego “balada”.

Bilo je gomila sveta, puno naših ali i suseda, a Boga mi, i dosta amera. Skaču na Kalašnjikov k’o blesavi.

Zvuči kao svetsko prvenstvo? Možda u ispijanju alkohola… No dobro, manimo to sad… Čitaju ovo i stariji, ozbiljniji…

Sve u svemu, kao što oni najbliži mi znaju, dobio sam (nezasluženi?) godišnji odmor posle tek 9 meseci na poslu i vratio se u rodnu mi grudu tačno godinu dana i pet sati nakon što sam otišao…

Prvo na redu bilo je posetiti najstarije članove rodbine, u BGu i Svilajncu. U BGu sam bio po prvi put na groblju…

Dernekovao sa bratom i najboljim drugovima (ma braćom bre!), igrao se sa sekom, ludovao…

Video sam kako se grad Novi Sad može izmeniti za samo godinu dana. Malo je tu pomoglo i prvenstvo u košarci, ali ajde da ne pripisujemo to tome… Video sam kako ljudi, fazoni, zezanje, fore i izlasci mogu da ostanu isti i posle godinu dana kao da sam otišao juče…
Čak sam i smršao 4kg, u skladu sa životom koji sam i ranije vodio u Novome Sadu. I tako su mi mnogi rekli da sam se “zaokruglio” (šta god im to značilo).

Neki ljudi su me izneverili, neki su mi se našli kada je bilo najpotrebnije, mnogima nisam ni stigao da se odužim, a kamoli da se sa njima ljudski ispričam…

Proveo sam se nezaboravno, kao da sam slutio da će jaz u budućnosti biti sve veći i veći… Jebi ga, život…

Do samog kraja osećao sam se bukvalno kao da nikad nisam ni otišao. Kao da sam na onoj lutriji dobio pare a ne vizu, koje sam konačno mogao da podelim sa nekim. U isto vreme mi se i vraćalo nazad poslu (šta ćete, navučen na kompjutere) i samostalnom životu, ali i ostajalo (brzo se čovek navikne na bahaćenje). Nisam osećao ništa, ni nostalgiju ni patnju ni tugu ni sreću.

A onda, stiglo me je sve od jednom!

Ceo zadnji dan pred put proveo sam sa voljenima, nisam spavao tu noć, em da bih ubio vremensku razliku, em zato što ludi Italijani lete iz Beograda za Milano već u 6:05h. Na aerodromu ništa u to doba ne radi!
U avionu sam naravno spavao kao top, nadoknađivao preko potrebni san.

Probudio sam se taman pred sletanje u Čikago, odmoran. Majka mi je uvalila jabuku “za put” koju naravno (u snu) nisam pojeo, ali me je zato neki mali pikinezer nanjušio i počeo da mi se penje uz nogavicu baš pred pasošku kontrolu jer je utreniran da traži voće/povrće. “U skladu sa zakonima…”, blablabla, ne sme se unositi nikakvo voće sa drugih kontinenata, pa sam morao da predam jabuku i poslat sam na šalter Ministarstva Poljoprivrede da mi provere sve torbe, iako sam im rekao da nosim samo tu jednu… Dobro je da mi Ilija&Branko nisu uvalili pršutu/pečenicu (šta god) koju su mi nudili. Dobro je da rakiju nisu kontrolisali…

Tek nakon toga usledila je pasoška kontrola, odnosno carina. Naleteo sam na šalter za kojim je sedela vrlo prijatna ženica u 40tim godinama, azijatkinja (da ne kažem kineskinja, imala je kose oči, ali šta ja znam, meni su svi oni slični). Ispitala me je gde sam bio, da li mi je to prvi izlazak iz SAD-a, koliko sam dugo bio odsutan, da li sam se lepo proveo, čestitala mi je na lutriji (videla vizu u pasošu), sve po redu, kao da se znamo godinama.

A onda, na samom kraju, dok mi je vraćala pasoš i zelenu kartu, ispratila me je rečima koje su mi okrenule i nebo i zemlju:
Welcome home…

Yugo 45 (ili koji god… Poenta je u Jugu i Jugi, ne u brojevima)