Kad bi’ bio bijelo dugme
Znači, klasika: petak jutro, stiže raja iz Sent Luisa, ja se budim i otvaram vrata, pijemo prvu jutarnju, ja paljba posao. Šljakenzi do šestice, pravac kući, raja se već odavno izbudila, klopa je tu, samo su mene čekali da se spremim i pravac grad! 
Naravno, sve ovo ima i uvod, tj. povod: Subota, 11. novembar 2006. godine, koncert grupe Bijelo Dugme! 
Tokom vikenda, svi naši kafići bili su dupke puni jer je gomila sveta došla iz svih okolnih republika (tj. država, po njihovom) na koncert, a oni iz daleka bili su tu na ceo vikend, te su zujali po gradu kao i mi sa našom rajom. Na sve strane je sevao naški, a i gosti su mi u svakom mestu prepoznali po koju ekipu iz svog grada.
Najavljeno je da koncert počinje u 20h, a vrata otvaraju u 19h. Hala prima 5k ljudi, a iz pouzdanih izvora smo saznali da je dosta karata neprodato, tako da nismo strahovali od gužve. Gomila mase je čekala već oko 17:30h, a mi smo tamo stigli oko 20:15h. Znali smo da neće početi na vreme jer su naši, te nismo ni žurili do tamo, a na koncert smo ušli takoreći sami, opušteno… Ostali su, valjda, bili više amerikanizovani od nas…
Smeštena u sportskoj sali, bina je bila na jugu ispred tribina, a stolice su bile i preko celog terena, dakle pravi koncert, a ne kafanski fazoni kao kad dođu ostali. Skoro 2/3 sale je bilo popunjeno, oni delovi najbliže bini, naravno. Pored bine su bila dva velika beam-a, tako da se moglo videti i “izbliza”. Mi smo stali na sredinu, tj. na teren, ali skroz pred kraj da možemo da se penjemo na stolice (kao i ostali ispred nas), a da opet vidimo preko onih višljih ispred nas, jer imamo prazninu od par redova da nadoknadi nedostatak centimetara. 
Momci su počeli da sviraju malčice pred 21h i “cepali” su sve do 0:45 bez prestanka (sa 2 bisa)! Pevači su se menjali, a kao i u istoriji benda, većinu vremena na bini proveo je Željko Bebek. Nažalost, Goran Bregović, iz nepoznatih mi razloga, nije prisustvovao(!)… 
Koncert je zbog mnogo čega bio više nego odličan! Stvarno smo uživali. Nije to bila naša muzika, jer mi smo deca tuc-tuc generacije… Ali slušajući tu muziku naših očeva, zaostavštinu prethodne generacije a na kojoj smo ipak svi odrasli, vratila je onu jugonostalgiju, zbog koje svima koji su bili na koncertu prethodi još par dana šaputanja bez glasnih žica…