Lutrija (zelena, ne Srbije)

U Novom Sadu, svaki Prvi Maj bio je označen kao dan za obavezno roštiljanje, koji je ujedno i Mašanov jubilej, te se nastavljao provodom do kasno u noć, o njegovom trošku, jeli. Ameri za to imaju 4. septembar (Labor Day) a mi imigranti naša okupljanja, tzv. “naše žurke”, tako da se sve svodi na isto: ovde se na današnji dan slavi dan rada (neradom, iz nekog razloga) kao i tamo u maju, te smo svi imali produženi vikend.

Marko je otišao sa matorcima (i još gomilom kućnih prijatelja sa porodicama) na skupni izlet u Majami, dok se Miroslavu pre par dana vratila devojka iz rodne grude, pa je logično proveo celu nedelju sa njom. Sva tri dana ih nisam video! Ali, nije mi smetalo, jer…

U petak u zoru (da izbegnu gužvu oko Čikaga) došle su mi dve ljupke gošće iz Sent Luisa na vikend. Ja sam (naravno) morao da idem u petak na posao dok su one spavale umorne od puta, a kasnije su ove dve barabe (dok se nisu razbežali) proveli sa njima dan. Dok sam se ja vratio, večera je već bila gotova i spremna (paz’ ti to: falilo mi). Čim sam stigao, počeli smo da pravimo atmosferu (kakva se, jeli, samo sa rajom i može praviti, znači ), spremili se polako i zapalili u klub u grčkom kraju odmah uz centar grada u kome se održavala SGM (Serbian-Greek-Macedonian) žurka. Pridružila nam se i Martina te sam celu noć u klubu bio primoran da igram sa svima njima i da ih (na njihov zahtev, naravno) tako branim od “udvarača”. Sve u svemu, vrlo, vrlo lepo sam se proveo.

U subotu sam ih preko dana odveo samo na kafu (nije im prvi put u Čikagu pa da idemo u turizam) jer nas je sve ostalo mrzelo, a uveče sam ih odveo u Crobar, klub koji ima svoje “filijale” u Čikagu, Njujorku, Majamiju i Buenos Airesu. Bilo je vrlo zanimljivo, pravi američki klub, samo je malo muzika ubijala sa tuc-tuc ritmovima od raznoraznih di-džejeva i em-sijeva umesto normalnih pesama. Ne znam jeli tako svake subote,  jer ni ja tamo nikad ranije nisam bio, ali sam čuo sve najbolje. I tako, opet sam morao igrati…

Nedelju smo celu proveli kući u zezanju i priči, predveče sam morao da napišem neki izveštaj pa su one same otišle na kafu (da se ispričaju, toga u žena nikad dovoljno), a iako sam im napisao detaljne direkcije do tamo, putanju kuća-kafić-kuća prošle su u obliku zvezde, zvale su me 5-6 puta, pola grada su obišle dok nisu našle put kući. Uveče smo otišli u ogroman klub u centru na 4 sprata (opet SGM žurka). Tamo smo se proveli fenomenalno, veče puno pevanja, igranja i glupiranja.

Danas kad smo se probudili i kad su devojke spremile klopu a ja je “raspremio”, nasnimio sam im oba Balkanika diska (koja smo slušali ceo vikend) i slike od petka i nedelje i ispratio sam ih oko 18h. I sad sam ostao solo (ova dva bandita su još uvek u “bekstvu”) i otpao sam k’o malter, čim sam ostao sam. Sad mi sve nedostaje, pa sam odmah brže-bolje potražio utehu u kompjuteru, najvernijem skretaču misli sa problema. I šta onda, sednem i napišem ovo. Ne vredi… Dosadno mi…