Lutrija (zelena, ne Srbije)

Danas mi se desilo nešto neočekivano i smešno. Idem sa kolegom pakistancem ka vozu u povratku kući i upadamo u veliku zgradu (tržni centar) koja u podrumu ima subway stanicu. Krenem ja prema aparatima za “kucanje” karte (ulaz na “perone”) kad videh da se tuda mota neki matoriji lik prilično opušteno obučen, izgužvana košulja i farke, neprikladno za poslovni centar grada, te sam ga zapazio i dobro osmotrio u prolazu, dok sam ga obilazio da se ne sudarimo. Kad je video da mi je na putu, nasmejao se samo i pomerio.

Ispostavilo se da je lik Mike Starr (sliku možete videti ovde), prilično prepoznatljiv sredovečni glumac.

U Novom Sadu, svaki Prvi Maj bio je označen kao dan za obavezno roštiljanje, koji je ujedno i Mašanov jubilej, te se nastavljao provodom do kasno u noć, o njegovom trošku, jeli. Ameri za to imaju 4. septembar (Labor Day) a mi imigranti naša okupljanja, tzv. “naše žurke”, tako da se sve svodi na isto: ovde se na današnji dan slavi dan rada (neradom, iz nekog razloga) kao i tamo u maju, te smo svi imali produženi vikend.

Marko je otišao sa matorcima (i još gomilom kućnih prijatelja sa porodicama) na skupni izlet u Majami, dok se Miroslavu pre par dana vratila devojka iz rodne grude, pa je logično proveo celu nedelju sa njom. Sva tri dana ih nisam video! Ali, nije mi smetalo, jer…

U petak u zoru (da izbegnu gužvu oko Čikaga) došle su mi dve ljupke gošće iz Sent Luisa na vikend. Ja sam (naravno) morao da idem u petak na posao dok su one spavale umorne od puta, a kasnije su ove dve barabe (dok se nisu razbežali) proveli sa njima dan. Dok sam se ja vratio, večera je već bila gotova i spremna (paz’ ti to: falilo mi). Čim sam stigao, počeli smo da pravimo atmosferu (kakva se, jeli, samo sa rajom i može praviti, znači ), spremili se polako i zapalili u klub u grčkom kraju odmah uz centar grada u kome se održavala SGM (Serbian-Greek-Macedonian) žurka. Pridružila nam se i Martina te sam celu noć u klubu bio primoran da igram sa svima njima i da ih (na njihov zahtev, naravno) tako branim od “udvarača”. Sve u svemu, vrlo, vrlo lepo sam se proveo.

U subotu sam ih preko dana odveo samo na kafu (nije im prvi put u Čikagu pa da idemo u turizam) jer nas je sve ostalo mrzelo, a uveče sam ih odveo u Crobar, klub koji ima svoje “filijale” u Čikagu, Njujorku, Majamiju i Buenos Airesu. Bilo je vrlo zanimljivo, pravi američki klub, samo je malo muzika ubijala sa tuc-tuc ritmovima od raznoraznih di-džejeva i em-sijeva umesto normalnih pesama. Ne znam jeli tako svake subote,  jer ni ja tamo nikad ranije nisam bio, ali sam čuo sve najbolje. I tako, opet sam morao igrati…

Nedelju smo celu proveli kući u zezanju i priči, predveče sam morao da napišem neki izveštaj pa su one same otišle na kafu (da se ispričaju, toga u žena nikad dovoljno), a iako sam im napisao detaljne direkcije do tamo, putanju kuća-kafić-kuća prošle su u obliku zvezde, zvale su me 5-6 puta, pola grada su obišle dok nisu našle put kući. Uveče smo otišli u ogroman klub u centru na 4 sprata (opet SGM žurka). Tamo smo se proveli fenomenalno, veče puno pevanja, igranja i glupiranja.

Danas kad smo se probudili i kad su devojke spremile klopu a ja je “raspremio”, nasnimio sam im oba Balkanika diska (koja smo slušali ceo vikend) i slike od petka i nedelje i ispratio sam ih oko 18h. I sad sam ostao solo (ova dva bandita su još uvek u “bekstvu”) i otpao sam k’o malter, čim sam ostao sam. Sad mi sve nedostaje, pa sam odmah brže-bolje potražio utehu u kompjuteru, najvernijem skretaču misli sa problema. I šta onda, sednem i napišem ovo. Ne vredi… Dosadno mi…

Danas je krajnje tužno i bezrazložno umro Steve Irwin, osoba koja je poznata većini planete, koju su mnogo puta ismejavali zbog akcenta i (pre svega) hrabrosti, a koji nas je ipak mnogo obogatio svojom strašću i ljubavlju prema onome čime se bavio.

R.I.P.

Posle dosta kuburenja sa kompjuterom i mestom za rad, a kako sam sad uleteo u intenzivan rad od kuće, došao je čas da se sredi kutak sobe.

Drug Miroslav, budući najpoznatiji dentist u šoru, trenutno je prodavac u velikoj prodavnici poslovne opreme Office Depot.U toj prodavnici može se naći sve za firmu, od igle do lokomotive. Mudar mali, ugledao je odličan sto za kompjuter koji je bačen na clearance sale jer je ostao samo jedan. Pozvao me telefonom, rekao mi da ima sto za BRUKA jeftinu kintu, da dolazim odmah da ga uzimam. Pitao sam ga jel’ vredi, on meni “vredi”, tako da je odmah dobio zeleno svetlo da istog momenta stavi šapu na njega, da ga purchase-uje umesto mene, jer on ima popust za zaposlene. Sa sve garancijom i taksom, izašao me je ravno $25 (cirka: 1500 dindži).

Uklonio sam stari sto, sada imam malo vise prostora, pa mogu komfornije da radim (a i da jedem, pošto je stričev stari kuhinjski sto prešao, jeli, u kuhinju). Slike su na starom mestu, opalio sam samo par komada za ovu priliku, a za koji dan će biti i ostatak stana.

Danas je dan sistem-administratora. Postujte svoje administratore!

http://www.sysadminday.com/

Danas je u samom centru Čikaga, u Milenium parku gostovao Goran Bregović sa svojim Orkestrom za venčanja i sahrane. Ulaz u park je bio slobodan, postavljena je velika bina, ispred nje veliki broj stolica kao u parteru pozorišta, a iza njih trava.

Zvao me je Pepi, kolega Makedonac koji isto radi u centru, da se nađemo posle posla i da odšetamo do parka. Muzika je počela sa samo 15tak minuta zakašnjenja, a 10 minuta kasnije, i Brega je izašao na scenu, obučen kompletno u belo. Svirali su sve do 21h bez prestanka, u proseku 4 puta življih pesama nego “balada”.

Bilo je gomila sveta, puno naših ali i suseda, a Boga mi, i dosta amera. Skaču na Kalašnjikov k’o blesavi.

!!! VAZNO OBAVESTENJE !!!

KAKO JE NA OVAJ SAJT NAVRNULO SVE VISE SPAMERA KOJI SALJU SPAM KOMENTARE TIPA “BUY VIAGRA”, “PLAY POKER”, ITD, ODLUCIO SAM DA UVEDEM POTVRDJIVANJE KOMENTARA! DAKLE, SVAKO KO PRVI PUT KOMENTIRA NA SAJTU NECE VIDETI ODGOVOR DOK MU NE POTVRDIM KOMENTAR. ZATO NEMA POTREBE DA PISETE ISTI KOMENTAR VISE OD JEDNOM.

NA OVOM SAJTU SAM SVAKI DAN (CAST IZUZECIMA), TAKO DA CE KOMENTARI BITI VIDLJIVI ZA NAJVISE 1 DAN!!!

Hvala na razumevanju.

Eto, kako je mali ovaj svet…
Išao sam u gimnaziju u Bački Petrovac, kao i gomila drugih Novosađana. Znao sam iz viđenja jednog momka po imenu Deni, 2 god stariji od mene, lik koji je rođen u Njujorku, a njegovi se vratili u YU kad je imao 6-7god, tako da je i on sa njima, jeli…
Nakon srednje upisao je Poljoprivredni Fakultet (slučajno je uleteo u generaciju koja je polagala dok mi je ćale bio u Brazilu), Mašanov dobar drugar, jer mu je kolega, jeli…

Nego da skratim, kako momak ima USA pasoš, dugo mu je trebalo da digne sidro i da se vrati u “otadžbinu”, u potrazi za boljim životom. Čuo je od Mašana da sam i ja došao ovde, razmenismo preko njega brojeve telefona i uspostavili kontakt, logično, imigranti smo, jeli…

Momak je u Njujorku radio kao nosač za firmu koja obavlja selidbe, rmbačio po ceo dan. Onda mu je palo na pamet da bi mogao malo da se bavi najunosnijim poslom ovde, a to je da bude vozač kamiona. Jesi 5-6 dana nedeljno van kuće, negde u bestragiji, spavaš u kamionu, ali zato zaradiš tak’e pare da ne možeš da ih potrošiš. Ali, kako nema ni vozačku za auto (Njujork ima dobar gradski prevoz), mora prvo da polaže za auto. Od države do države (state) su drugačiji zakoni, a u njegovoj (Njujork) se može izaći na polaganje na svakih mesec dana (ako padneš, jeli). Naravno, ovde kod nas u Ilinoisu možeš već sutradan. A kako ovde ima gomila naših, a i dosta kamiondžija, dečko je odlučio da se preseli ovde kod nas.

Naravno da sam mu pomogao, došao je ovde kod mene na par dana dok se ne snađe i ne nađe gajbu, posle ide posao i sve po redu, itd itd itd…

Kakav crni Chicago Downtown, odmah smo otišli u obilazak naših objekata! Pokazali smo mu Gračanicu (našu najveću i najlepšu crkvu ovde), a onda smo otišli u Crkvu Svetog Save u Libertvilu, još severnije od Čikaga. Zbog nje najviše i pišem ovo, jer je ta crkva poznata po jednoj vrlo zanimljivoj činjenici: to je jedina crkva u Americi u kojoj je sahranjen jedan evropski monarh, naš Petar II Karađorđević. Do oktobra 2000-te godine, tu je počivao i naš poznati pisac Jovan Dučić. Tamo je takođe spomenik Srpskom Čiči, armijskom đeneralu Dragoljubu Mihailoviću - Draži.

Slikali smo se malo, zakačio sam neke fotke na kratko dok ne stignu nove, adresa je ista.

( A?! Koliki uvod… )

Zvuči kao svetsko prvenstvo? Možda u ispijanju alkohola… No dobro, manimo to sad… Čitaju ovo i stariji, ozbiljniji…

Sve u svemu, kao što oni najbliži mi znaju, dobio sam (nezasluženi?) godišnji odmor posle tek 9 meseci na poslu i vratio se u rodnu mi grudu tačno godinu dana i pet sati nakon što sam otišao…

Prvo na redu bilo je posetiti najstarije članove rodbine, u BGu i Svilajncu. U BGu sam bio po prvi put na groblju…

Dernekovao sa bratom i najboljim drugovima (ma braćom bre!), igrao se sa sekom, ludovao…

Video sam kako se grad Novi Sad može izmeniti za samo godinu dana. Malo je tu pomoglo i prvenstvo u košarci, ali ajde da ne pripisujemo to tome… Video sam kako ljudi, fazoni, zezanje, fore i izlasci mogu da ostanu isti i posle godinu dana kao da sam otišao juče…
Čak sam i smršao 4kg, u skladu sa životom koji sam i ranije vodio u Novome Sadu. I tako su mi mnogi rekli da sam se “zaokruglio” (šta god im to značilo).

Neki ljudi su me izneverili, neki su mi se našli kada je bilo najpotrebnije, mnogima nisam ni stigao da se odužim, a kamoli da se sa njima ljudski ispričam…

Proveo sam se nezaboravno, kao da sam slutio da će jaz u budućnosti biti sve veći i veći… Jebi ga, život…

Do samog kraja osećao sam se bukvalno kao da nikad nisam ni otišao. Kao da sam na onoj lutriji dobio pare a ne vizu, koje sam konačno mogao da podelim sa nekim. U isto vreme mi se i vraćalo nazad poslu (šta ćete, navučen na kompjutere) i samostalnom životu, ali i ostajalo (brzo se čovek navikne na bahaćenje). Nisam osećao ništa, ni nostalgiju ni patnju ni tugu ni sreću.

A onda, stiglo me je sve od jednom!

Ceo zadnji dan pred put proveo sam sa voljenima, nisam spavao tu noć, em da bih ubio vremensku razliku, em zato što ludi Italijani lete iz Beograda za Milano već u 6:05h. Na aerodromu ništa u to doba ne radi!
U avionu sam naravno spavao kao top, nadoknađivao preko potrebni san.

Probudio sam se taman pred sletanje u Čikago, odmoran. Majka mi je uvalila jabuku “za put” koju naravno (u snu) nisam pojeo, ali me je zato neki mali pikinezer nanjušio i počeo da mi se penje uz nogavicu baš pred pasošku kontrolu jer je utreniran da traži voće/povrće. “U skladu sa zakonima…”, blablabla, ne sme se unositi nikakvo voće sa drugih kontinenata, pa sam morao da predam jabuku i poslat sam na šalter Ministarstva Poljoprivrede da mi provere sve torbe, iako sam im rekao da nosim samo tu jednu… Dobro je da mi Ilija&Branko nisu uvalili pršutu/pečenicu (šta god) koju su mi nudili. Dobro je da rakiju nisu kontrolisali…

Tek nakon toga usledila je pasoška kontrola, odnosno carina. Naleteo sam na šalter za kojim je sedela vrlo prijatna ženica u 40tim godinama, azijatkinja (da ne kažem kineskinja, imala je kose oči, ali šta ja znam, meni su svi oni slični). Ispitala me je gde sam bio, da li mi je to prvi izlazak iz SAD-a, koliko sam dugo bio odsutan, da li sam se lepo proveo, čestitala mi je na lutriji (videla vizu u pasošu), sve po redu, kao da se znamo godinama.

A onda, na samom kraju, dok mi je vraćala pasoš i zelenu kartu, ispratila me je rečima koje su mi okrenule i nebo i zemlju:
Welcome home…

Yugo 45 (ili koji god… Poenta je u Jugu i Jugi, ne u brojevima)