Lutrija (zelena, ne Srbije)

Centar Čikaga (poznatiji kao downtown) je tik uz jezero Mičigen, dakle na istočnom delu grada. Duž jezera, u tom centru, odmah pored Lake Shore Drive-a (ulica, dakle, koja ide uz jezero) nalazi se park veličine šireg centra Novoga sada. Tamo se organizuju razne manifestacije, na otvorenom, dakle besplatne (iliti free).
Od 9. do 12. juna organizovan je Chicago Blues Festival 2005, 22. po redu. Posetio sam ga, naravno, uživao u muzici koju sam čuo prvi put uživo, i veoma mi se svidela (najviše zbog zvuka i načina sviranja gitare), iako su to veče nastupali samo belci, tačnije Englezi. Prepuno sveta, raznih vrsta, od debelih motoraša do suvih i plavih Iraca, svi su bili tu bez obzira na vizuelnu razliku, i uživali, kao uostalom i ja. Video sam čak i čoveka sa istetoviranim grbom grada Beograda na desnoj ruci, pitam se odakle je… Stvarno sam video svega i svačega. Nije ni čudo što se tu slučajno našao i štand američke vojske, da budale odmah mogu da se prijave ako su dovoljno pijani.
Naravno, tu su i nezaobilazni junk-food štandovi, sve se može naručiti i pojesti/popiti s nogu. To je izgleda vreme kada se Ameri opuštaju, svi piju pivo, a svakih par minuta prođu kolica sa priborom za reanimaciju i nosilima, kao ona na fudbalskim utakmicama. Policajci su, naravno, takođe prisutni, jašu kroz masu na konjima i time jasno daju do znanja da su iznad njihovog nivoa.
Pokupio sam razne flajere, a najvažnije što sam video na njima je adresa na kojoj je moguće informisati se o dešavanjima u gradu, tako da sam ih odmah sve pobacao i memorisao samo najvažnije.
Sve u svemu, bilo je odlično, samo je digitalac (kamera) zakazao, tj. neko mi je potrošio baterije, pa nažalost nema slika. Šteta, ali biće vremena… Uskoro će i Chicago Country Music Festival, a to će tek stvarno biti zanimljivo za videti.

Danas sam se po prvi put čuo sa nekim iz društva telefonom.
Pogađate svi, sa Zlobnikom, aka Danilom the Okcem, poznatijim kao Totalni Master. Dobro sad, nije to baš bio pravi razgovor, više nešto kao polu-razgovor. Tačnije, ja sam njega čuo, ali on mene nije…

Dakle, da počnem iz početka. Danas sam instalirao prvi program na kućni kompjuter. Iako bi mnogi pomislili da je odluka pala na Total Commander, ipak nije tako. Nostalgija je ipak prevladala. Instalirao sam ICQ 5.04 (Build# 2321). BTW, navodim punu verziju jer sam čuo da u nekim slučajevima neće da radi audio (ili video) komunikacija kada se verzije razlikuju. Zato sam, za svaki slučaj, postavio instalaciju koju sam ja skinuo sa njihovog sajta i na ovaj server, pa ako neko želi da ima istu verziju kao i mi, neka je skine ODAVDE. U suprotnom možda komunikacija bude malo teža.
Imali smo malih problema u doskoku, tačnije, iako smo mislili da ne radi komunikacija samo zato što imamo različite verzije, ipak se sve rasčistilo kada je Danilo prebacio ICQ da koristi drugu karticu, a ne integrisanu (pa da, čovek ima nekoliko komada, jeli ;-)). Znači, možda ipak nije ni bilo do verzije. Ko zna…
I tako, posle niza pokušaja, čuo sam glas, prepoznatljiv i razgovetan, kao da čovek sedi pored mene. E, u tom momentu mi je bilo žao što još nemam SSN (JMBG), pa samim tim ni vozačku dozvolu, jer bih odmah seo u auto i pošao u shopping po majk(rofon), pošto sluške već imam. Sada mi ostaje da držim palčeve da moja integrisana zvučna kartica neće praviti probleme, jer bi to bio (možda) preveliki trošak.
E, bilo je odlično! On je pričao, zezao i ludovao kao i obično, a ja sam gledao da mu pariram tastaturom, obarajuće svetske rekorde u brzini kucanja.
Mogu da zamislim kako mu sad izgleda history, kilometri mojih poruka punih grešaka, a njegove nigde na vidiku. Doduše, par puta mi je pisalo “Okac is typing”, zeznuo se par puta, nije navikao čovek da priča umesto da kuca, tako da sam imao zicer da i ja njega malo…
Ali neka, sutra je nov dan, dan savršen za shopping, tako da će (nadajmo se) uskoro telefoniranje biti besplatno (ili bar vrlo jeftino i lako, tj. bez kucanja 13 brojeva).

Danas je ovde neradni dan jer Amerikanci slave tzv. Memorial Day. Naravno, braća Srbi se svake godine na taj dan (a i još po nekad) okupe oko manastira Gračanica da piknikuju. (Za one koji ne znaju, identična kopija originalne Gračanice je podignuta u Čikagu.) Nešto kao prvi maj, jel’ tako…
Sve je opet u našem fazonu, prodaju se majce sa raznim likovima i simbolima, dolaze kola ukrašena navijačkim ili nacionalnim parolama, tako da personalne tablice za kola tipa DUŠAN, HEBEHA, SERB 79, itd. nisu bili ništa čudno.
Krljaju se ćevapčići ($9), igra se kolce, a od pesme “Mini, mini, mini suknja…” zamalo da dobijem besnilo… Definitivno hit leta!
Opalio sam fotoaparat par puta, tako da konačno ima još slika, svi znate adresu, pa ko voli, nek’ izvoli. Naravno, ni ovaj put nisam stigao da se zezam da ih smanjujem, jer se i ovakve jako brzo upload-uju. A pošto kum Grof ima pravo, ako želite da vidite, pa potrudite se malo… hihihihihihi

E, pa da nastavimo…
Primetio sam da ovaj glupi softver za blog nema statistiku poseta, pa ne znam koliko je blog stvarno posećen, ali sudeći po (urnebesnim) komentarima koje redovno čitam (i brišem ;-)), vidim da nije baš pust. Tako da, idemo dalje…
Današnja tema je prvi (a i drugi) izlazak. Tako da, momci neka čitaju i između redova, a Daca ovaj može slobodno da preskoči.
Pre par dana sam bio u gostima kod kućnih prijatelja moga strica, u Makedonskoj porodici. Tamo sam upoznao momka ‘83., zvanog Pepi (od Predrag, da Ameri ne lome jezik). S obzirom da mi najstariji brat ima tek 17 godina, te je osuđen da vikendom sedi kući, prihvatio sam njegov poziv da izađem sa njim i njegovom ekipom. U ekipi su: njegov brat od strica Srđan (moje godište), jedan ludak Milan iz Smederevske Palanke i jedan lik Goran koji celu noć nije 3 reči progovorio. Dobro, dečko slabo priča srpski, ipak je rođen ovde.
Znači nas petorica (super ekipa, svi su OK), subota veče, jedan auto (da samo jedan vozač ne pije). Otišli smo u neki klub, zaboravih kako se zove, izgrbavili se za upad ($10) jer je Pepi znao nekog na vratima. Uđemo mi, kad ono 30% Indijaca (valjda), 30% crnaca (zovemo ih crnogorci, da ne skontaju o kome pričamo), 30% Kineza i nas petorica. E, otpali smo k’o malter. Ovi čokoladni (Indijci) su smešni k’o žvaka, a kako koga pogledam, setim se Feza iz That ’70s Show. Bože, kako su smešni…
I tako, krenem ja da naručim vodku, a ona (šankerica) meni “What kind?”. Ja njoj “Smirnoff”, a ona meni “What kind?”. E, tu sam se izgubio… Slegnuo sam ramenima, a ona je garant skontala da nemam pojma, pa je počela da nabraja. Čim je rekla prvu (Straight up), ja klimn’o glavom. I tako, prva cuga! Jupi!!! (Ćuti, Danilo!) Sve u svemu, nije bilo Bog zna šta, ali sam naučio važnu lekciju.
Na kraju izlaska, u Mekdonaldsu (treba jesti nešto posle izlaska, pa makar i junk-food) je pao dogovor za sutradan. Naime, u nedelju uveče (jer se u ponedeljak ne radi, praznik) je u diskoteci Excalibur (4 sprata) organizovan “Balkans - SGM Night” (SGM = Serbian, Greek and Macedonian). Ajao! Od samog ulaza, Srpski na svakom koraku. Doduše, velika većina priča tako da znaš da su ovde rođeni, ali srpski je srpski! Upad je bio $15, ski-vi $8, ali je vredelo svaku paru. Celu noć domaća muzika, ludilo! Popili smo Boga oca, pevali do 4h ujutru, pa zato danas šapućem.
U 6 ujutru sam stigao kući jer neka glupača iz Makedonije nije znala da nam objasni kako da stignemo do autoputa, pa smo se vozili po jednosmernim ulicama Čikaga sat vremena…

I može da priča ko šta hoće, imamo najlepše žene na svetu! 100%!

Juče nigde posebno nisam išao (pa se nisam ni slikao), ali sam se lepo proveo… Prvo sam bio u školi mlađeg brata, izvodili su predstavu “Romeo & Juliet” u okviru časa engleskog (maternjeg) jezika. Kako Amerikanci vole da prave happening od svega, čas je bio javan… Brat je glumio u jednom činu (ceo razred glumi, u grupama od 4-5 osoba po činu, da svako dobije istu šansu), a mi (strina i ja) smo morali da sedimo 2.5h da bi gledali Baneta 10 minuta… Na kraju smo zavijali od gladi, a ja i od muke, jer nikoga ništa nisam razmeo! Šta ti je književni jezik…
Posle sam otišao sa bratom kod neke njegove drugarice da joj pomogne oko nekog projekta iz glume, trebalo je snimiti jedan 2-minutni dijalog, pa sam ja pomagao držeći dummy-cards bratu. “Kamerman” se glupirao kao da snima Matrix, trčao je oko njih kamerom, tako da sam i ja u filmu. E, tu sam se slatko nasmejao…
I tako, vratih se kući, neobavljena (turističkoga) posla, a pošto se već smrkavalo, pomagao sam stricu oko druge kuće da postavimo neke itisone… Ja fizikalisao, zamislite to… Čak me stric pohvalio (znam šta će zlobnici reći, pa ja neću)!
Na kraju dana, opustio sam se uz DVD Robin Williams: LIVE on Broadway. E, plakao sam, kakav ludak… Definitivno vredi pogledati.

I to je to. Jutros, čim sam ustao, loše vesti. Server me obavestio da sam već potrošio 80% bandwidth-a. To je garant Phoenixovo maslo (jao, Danilo!). Moraćemo malo da smanjimo sa slikama, šta ćete…
U svakom slučaju, verovatno ni danas neće biti slikanja, jer se ne mičem od kuće.

Čekajući FedEx, Miloš.

U subotu sam bio u drugoj državi (state-u), u State of Wisconsin, sa burazerom. Inače, burazer vozi stričev BMW 325i (2001 godište, mislim), pa je išao na Great Lakes Dragaway , jer su organizovali veče za srednjoškolce, da mogu u svojim kolima da probaju malo da DRAG-uju… Da, da, Need4Speed fora…

Doduše, kratka je staza, samo 1/4 milje, tako da jedva prebaciš u IV brzinu…

E, ludilo!

Išli smo sa 5 automobila, on i njegova ekipa, svako u svojim kolima… Treba videti šta se (i kako) ovde vozi…

Daleko smo mi…

Evo, prošlo je već 4 dana od kako sam stigao, a jedan (od dva) prtljaga mi još nije pronađen (a kamoli vraćen). Upravo sam zvao “AirFrance Baggage Service USA”, i rekoše mi da mi je kofer završio u avionu United Airlines-a, pa da ih zovem popodne opet… Otišao je kufer ko zna gde, saznaće u toku dana pa će mi javiti…

Ipak, opet bih leteo AirFrance-om, i preporučujem ga svima, iz prostog razloga što su uveli in-seat monitore i u ekonomsku klasu… On-demand, naravno… Gledao sam film Meet the Fockers, mogao sam još neki, ali mi se užasno spavalo…
Jedva čekam da opet letim negde (negde=kući!)…