Lutrija (zelena, ne Srbije)

Danas sam išao sa bratom u DMV da polažem za vozačku dozvolu, da bih imao validnu ličnu kartu, ili kratko ID.
Probudimo se burazer i ja, pogledamo na internetu adresu najbližeg ofisa DMV-a i zaputimo se tamo. Stigli smo tamo, ja opet sa punim rancem papira, za zlu-ne-trebalo. Stignemo mi na onaj šalter za dobrodošlicu, gde kažeš šta hoćeš, a oni tebi broj. Rekoh im da hoću 2 stvari: da polažem za vozačku dozvolu i da izvadim State ID, tj. to je kao lična karta za one koji ne voze.
State ID sam hteo da izvadim za svaki slučaj, iz jednog jedinog razloga: ako te iz bilo kog razloga zaustavi policija da si napravio saobraćajni prekršaj, daju ti ticket, a uzmu ti dozvolu! Možeš, naravno, i dalje da voziš, a taj ti je tiket validan dokument umesto vozačke. Problem je što na tiketu nema tvoje slike, pa nemaš onda ID, nego imaš samo zamenu za vozačku dozvolu. Pošto policija ovde ne prima keš, moraš da pošalješ ček poštom, pa ti oni (opet poštom) vrate vozačku. Dakle, procedura… To znači da ne možeš za to vreme da pišeš čekove u prodavnici, plaćaš karticom, ništa, jer za sve treba dokument sa slikom.
No, da se vratimo na taj prijemni šalter. Kažem ja njima šta hoću, oni mi odmah provere da li sam poneo sve što treba (tj. ni ne puštaju te na pravi šalter ako nemaš sve papire), daju mi broj i upute me da sednem. Čekao sam nepunih 10 minuta, kad me prozvao neki deblji gospodin za njegov šalter. Priđem ja, on meni “haj Majlos”, ja njemu “gud dej”. Pitao me odakle sam gledajući moj pasoš (kao da ne piše :-|), a zatim i otkud to da imam Čehoslovačko ime (verovatno po režiseru Formanu). Pitao me čovek koliko sam visok i težak, ja mu rekoh da ne znam, on odmah shvatio i izvukao papir za konverziju: sa leve strane centimetri i kilogrami, a sa desne feets, inches i pounds. Ispade da sam visok 5′09″ i da imam 145lbs, šta god to bilo. Pored mene, na šalteru (kao što mi u SUP-u imamo one posude sa mastilom za davanje otiska) stoji aparat za proveru vida, veličine pisaće mašine. Popunio mi sve podatke i rekao mi da stavim glavu na to i da stavim oči na otvore. Stavim ja, kad ono u aparatu isti onaj papir, sa slovima raznih veličina, samo digitalni. Ja mu izdiktirao samo peti red (to je čovek tražio, 10 slova ukupno), čovek kaže da je sve OK i pre nego što me je poslao me na idući šalter (blagajnu), postavio mi je pitanje koje me je vidno pogubilo: “Do you want to be an organ donor?”. 2 sekunde pauze, pa kao iz topa: NO.
Stižem ja na blagajnu, prvi sam na redu, nema čekanja. Kaže mi žena, $10 je vađenje vozačke (sa sve polaganjem), a $20 ta StateID za koju ništa ne treba da se radi. Ajde, dobro… Ja joj platim $30, a ona meni papir sa pitanjima za polaganje. Kaže mi da sednem tamo na neku (školsku) klupu i da se vratim kod nje kad završim.
Dobiješ veliki papir, kao kod nas onaj za glasanje. Treba da odgovoriš na 20 tekstualnih pitanja i da upariš 15 oblika saobraćajnih znakova sa 17 ponuđenih odgovora. Od 35 pitanja, smeš da promašiš 7. Naravno, ja ne bih bio ja kad se ne bih provukao kroz iglene uši. Promašio sam ni manje ni više nego 7: 3 teorijska pitanja, uglavnom vezana za zakone države Illinois i 4 oblika znaka. Promašio sam znak u obliku petougla koji nisam znao šta je, a ovi ostali oblici su onda bili lančana reakcija, tj. kolateralna… Rekla mi žena da sam se provukao i da sednem na drugi kraj sale, najbliže izlazu, da će me prozvati za nekih 40tak minuta instruktor da idem da ga provezem.
Za divno čudo, desila se u međuvremenu promena smene, pa je ona žena koja mi je dala testove, prešla u instruktore. Ona me prozvala, i izađemo ona i ja napolje. Pošto je napolju bilo ekstremno toplo, preko 100 stepeni (farenhajta, naravno), požurili smo oboje do kola (uprkos pravilima, jer ja treba da dovezem auto ispred zgrade i da ona tu uđe), a ona mi je naložila da čim uđem u kola upalim A/C (klimu, po naški) dok ona zapiše broj tablice i proveri svetla, žmigavce i sl.
Sedne ona u auto, i prvo što je rekla, bilo je: “O, pa ovo je auto sa menjačem!” Odmah mi je priznala da ne zna da vozi auto sa menjačem i da je do sada imala svega 4-5 kandidata sa takvim kolima. Napomenuo sam joj odmah da imam dozvolu već dugo, da je ovo pro-forme, na šta se ona opustila i prestala da se muči da mi objašnjava razne sitnice, pa smo ostatak vremena ćaskali o tome odakle sam došao i slično. Obrnuli smo jedan (malo veći) krug oko bloka, stali jednom da se parkiram u napred na običan parking (okret 90 stepeni u desno), pitala me jesam li ostavio menjač u pravoj brzini jer ona ne zna kako treba, i to je to.
Vratimo se brže-bolje nazad opet u zgradu i pod klimu, ona mi reče da je sve bilo bez zamerki i kaže mi da sednem da čekam pred šalter sa kamerom. Kako sam stigao do šaltera i seo ispred, tako me matori (izgleda Jamajčanin) prozove. Stalno je ubacivao uzrečicu “my man” sa čudnim akcentom, slatko sam se nasmejao. Slikao me 2 puta (za svaki dokument po jednom) i rekao mi da opet sednem dok odštampaju kartice. 5 minuta kasnije, dobio sam vozačku, a još 5 minuta kasnije i drugu.
Sve u svemu, maksimalno 1h vremena, a moglo je i brže, nego smo mi došli kasno.

Ovde je nedelja dan za opuštanje, porodična druženja, i slično. Ovog vikenda pozvani smo od strane Radeta i Eme (šira familija) da im se pridružimo na izletu. Morali smo da ustanemo u 6:30 ujutru, takav je bio plan, pošto je mesto na koje smo išli udaljeno dobrih 4 sata vožnje.
Ivan i ja smo noć pre toga išli u bioskop da pogledamo film Batman Begins, a nakon toga da jedemo u neko njegovo omiljeno mesto. Hrana mi tamo, očigledno, nije baš prijala, celu noć me mučio stomak, jedva sam uspeo da uhvatim 1h sna.
Kako smo ušli u auto, svi smo pozaspali, ceo drugi i treći red. Putovali smo na sever, u državu Viskonsin. Prošli smo grad Milvoki, pa putovali još 2 sata, prošli smo kroz indijanski rezervat Menominee i na kraju stigli na odredište, reku zvanu Wolf River.
Reka stvarno izgleda odlično, plitka je, brzaci, stene vire iz vode, baš kao u kaubojskim filmovima. Doduše, nismo videli ni jednog konja, nego gomilu ljudi u splavovima/kajacima, očigledno je to njihova Tara, rafting je najveći fazon tamo.
Poneli smo nekoliko pecaljki, deca su pokušala da pecaju, ali je samo jedan od njih (Vladan) bio uspešan, upecao je 2 komada neke (njihove vrste) ribe, veličine dlana. Bane je upecao pijavicu i krpelja, pijavicu namerno, tj. čašom, a krpelja slučajno, tj. listom leve noge.
U svakom slučaju, lepo smo se proveli, slikali smo se, umorili smo se pošteno, stigli smo kući oko 23h i odmah u krevet.

Danas je sam bio na istom mestu na kome se održavao Blues festival. Od danas, pa do 4. jula (dana nezavisnosti) održava se Taste of Chicago, festival posvećen hrani. U prevodu, pun park štandova sa najrazličitijom hranom. Naravno, po većoj ceni nego što bi platio da odeš malo dalje u dubinu centra grada.
Bilo je tu stvarno raznovrsne hrane, od grčke i italijanske, preko kineske, japanske, indijske i ostalih azijskih peripetija, do klasičnih američkih burgera, ribs-a i ostalih gurmanskih poslastica.
Nije bilo ništa specijalno, sem što su mi 2 stvari upale u oči, o kojima bih se baš raspisao (a ima i po koja slika).
Jedna je da iza Amera ostaje isto smeće kao i posle nas, tj. uopšte se ne razlikujemo u nekim stvarima.
A druga je način organizacije takvih manifestacija. Imaju zanimljiv fazon da niko ne prihvata keš (cash). Za to postoji poseban štand, tj. šalter. Priđeš, daš keš (poseban šalter za one sa plastikom), a oni tebi tickets, iliti kupone (u našoj zemlji poznatije kao bonovi, što su ih delili umesto plate ;-)), pa sa time kupuj do mile volje. Naravno, obrnuta transakcija nije omogućena, lepo piše svuda. Mislim, kapiram zašto to rade, da se vidi koji je štand koliko para doneo, da nema prevare, falsifikata i slično, na kraju se oni podele, ne sumnjam ja u to…
Ali i tu imaju foru! Kao, dobiješ 11 tiketa za $7, to je cena, samo tako se prodaje. A skoro sve košta paran broj tiketa. Pa ti računaj kako ćeš da ih potrošiš. A da sve bude još čudnije, na svakom tiketu piše da vredi 50 centi. Mis’im…
Kad sam već kod toga, tako je isto organizovan i piknik kod Gračanice, i koncert Ace Lukasa & Džeja, dakle prešlo je i na naše… Doduše, naši prelaze postepeno, pa kupuješ na komad, 1 tiket = $1.

Offtopic: Sutra ću (ako stignem, imamo isplaniranu neku posetu) otići opet, počinje dvodnevni festival kantri muzike, to moram da vidim…

Danas sam bio u trećoj najvećoj zgradi Čikaga (koja, inače, ima 2 svoja sajta), zvanoj John Hancock Center.
Ušao sam opušteno u lift i 40tak sekundi kasnije, našao sam se na 95tom (slovima: devedesetpetom) spratu. Već na pola puta osetio sam promenu pritiska, pa sam morao i da zevam i da gutam da bih izdržao. Pitam se kako je ljudima koji rade gore…
Na vrhu zgrade nalazi se restoran, može se sesti i popiti piće, posmatrati ceo grad kao na dlanu, kroz prozor, naravno. Cene su, naravno, previsoke (u skladu sa zgradom)…
Sprat niže nalazi se obzervatorijum, koji se isto plaća papreno, tako da sam ga ovom prilikom propustio, ovaj put sam bio samo u restoranu. Lepih slika ima na sajtu obzervartorijuma, vredi ih pogledati.
Slikao sam par puta grad kroz prozor, da prenesem bar deo utiska. Adresu znate.
I za kraj, evo isečka sa sajta: On a clear day you can see up to 80 miles away and view four states - Illinois, Indiana, Michigan and Wisconsin.

Danas mi je (u rekordnom roku) poštom stigao SSN, iliti po naški JMBG. Da se podsetimo, rekoše mi prošle nedelje da će stići za 10-14 dana, kad ono za ravno 7.
Sada su na redu vozačka i State ID.

Imam jednog drugara Nikolu iz Milvokija, Viskonsin, kog znam još iz ‘99. kad smo leteli kao YUVitezovi (zvali smo ga Conqueror), i sa kojim smo kasnije imali long-distance saradnju na nekolicini sajtova (naš Flash animator ;-)). Kako je skoro svakog leta dolazio u Jugu (dečko je iz Valjeva), posećivao je Exit, tako da smo uspeli 2 puta i da se vidimo u Novom Sadu.
Kako je došao dan da mu uzvratim posetom, dogovarali smo se gde ćemo se videti. Inače, on studira kompjutere (ovde je to naziv za informatiku), druga je godina, a kako se ovde forsira praktično znanje, čovek radi u firmi Johnson Controls, to je kao kod nas praksa u srednjoj školi, samo što ovde traje malo duže.
Pošto je juče (u nedelju) bio tzv. Father’s day (jer Amerikanci imaju praznik za svakoga), njegova firma je ponudila karte za SixFlags Great America (ogroman luna park) po manjoj ceni, za samo $25 umesto klasičnih $45. Ovde je bio uračunat i obrok, all-you-can-eat, a inače je običan sokić $3. Znači, ogromna ušteda, jeli.
Kako su mi svi govorili da taj park moram da posetim, prihvatio sam poziv, i nisam se razočarao. Park je stvarno fenomenalan! Hteo sam da ponesem fotoaparat, ali su me svi zajedno odgovorili od toga jer ne bih imao gde sa njim. Inače, vožnje u luna parku traju svaka po maksimalno 2 minute (da ne bi ljudi osedeli), ide se brzinom od oko 100km/h, prave se lupinzi, i sve to na visini od oko 20tak metara od zemlje.
Obišao sam sve veće roller coaster-e po jednom (ima ih 8 zanimljivih, tj. velikih), pa sam se čak i 2 puta okupao. Neke vožnje se završavaju u vodi, pa na kraju bivaju poprskani i ovi što se voze i gledaoci u krugu od 15tak metara.
Na jednom od njih, zvanom Vertical Velocity, staza je u obliku slova U, s’tim što je jedan kraj izuvijan (vidi se na slici). E, ta vožnja je brzine preko 100km/h, a do te brzine se stiže za ispod 4 sekunde… Uh, ludilo!
Tek na kraju su me vodili na najluđu od svih, posle koje bi mi sve ostale izgledale kao vožnja biciklom, a to je Raging Bull. Nisam osedeo, ali im nikada to neću oprostiti…

Danas sam imao vrlo zanimljivu prepirku sa ženom iz Social Security office-a…

Otišao sam jutros pod punom ratnom opremom, sa punim rancem papira, prevoda i kopija, da mi se nađu za svaki slučaj. Mislio sam da mogu da uštedim sebi kasniji trud sa promenom prezimena i da mogu da im pokažem prevod izvoda iz matične knjige rođenih, pa da odmah dobijem SSN na pravo prezime.
I tako, uzmem formular i popunim ga kao SRDJEVIC, nadajući se da neće primetiti da mi i pasoš i zelena karta kažu drugačije. Inače, za vađenje SSNa, potrebna su 2 dokumenta sa slikom i taj formular.
Kad sam stigao na red (izvukli moj broj), priđem ja šalteru, kad tamo sedi neka debela crnkinja u poznim 50-tim. Dam ja njoj sve što treba, ona krene da ubacuje podatke u kompjuter, ali joj nešto ne ide. Posle sam saznao da je to baš zato što je prekucala prezime sa formulara, tj. sa slovom J, pa me nije našla u bazi. Da je pokušala bez slova J, sve bi bilo u redu. Žena, vidno iznervirana zato što joj to ne ide od ruke, počinje da me propituje. Prvo me pitala kako to da mi u krštenici piše da sam rođen u Jugoslaviji, a u zelenoj karti da sam rođen u Srbiji i Crnoj Gori. Pa joj tek onda nije jasno zašto imam pasoš koji je izdala Jugoslavija, a u njemu vizu koja je izdata u SCG. Kad sam joj rekao da je zemlja u zadnjih par godina par puta menjala ime, ona mi odgovori “I’m sure it did.” kao da je ja nešto zezam.
Na kraju je, gledajući onu vizu u pasošu, rekla da mi je pasoš istekao(!) zato što na vizi piše da je izdata NOV23, a da važi do MAY22. Nije vredelo ni što sam joj objašnjavao da je to datum do kog treba da uđem u zemlju i da ispod piše Upon endorsement serves as temporary evidence of lawful permanent residence for 1 year, ona kaže da mi je pasoš(!) istekao. Kažem joj dalje da to ni nije pasoš, nego viza, i da je pasoš validan, kao i viza uostalom, a da je viza PERMANENT, dakle za stalno, a ona meni “Vaš pasoš je istekao”, daje mi papir “We cannot issue you a SS card…” i doviđenja. Ja odlepio!
I tako, izađem napolje neobavljena posla i krenem ka radnji prekoputa da uzmem neki slatkiš jer ništa od sinoć nisam jeo, pa da zovem strinu da dođe po mene. Izlazim ja iz radnje, i vidim crnkinju da izlazi, kanda joj bio kraj smene. Vratim se ja unutra, kad tamo radi neka devojka (plavuša ;-)). Opet ja uzmem broj da čekam (ne zbog nje, Daco), pa sedeh tamo jos 1h, da bih opet sve ispočetka… Naravno, ova devojka je dva puta proverila i na kraju mi rekla da je pogrešno prezime. Dala mi novi, već popunjen papir na kome piše sve isto iz formulara, ali bez slova J.

Ja to potpisao, i sve prođe OK, sad opet čekam SSN, stići će, kažu, za 10-14 dana.

Jesmo mi luda zemlja, menjamo imena, ali stvarno… Bar znamo sta je pasoš, a šta viza.

Potpuno neočekivano, juče mi je stigla zelena karta koju sam dobio preko lutrije, 2 nedelje pre roka (imaju i oni nekog Mrku ovde) ;-). Iako su mi izbacili celo jedno slovo iz prezimena, ali to nije toliko bitno…

Centar Čikaga (poznatiji kao downtown) je tik uz jezero Mičigen, dakle na istočnom delu grada. Duž jezera, u tom centru, odmah pored Lake Shore Drive-a (ulica, dakle, koja ide uz jezero) nalazi se park veličine šireg centra Novoga sada. Tamo se organizuju razne manifestacije, na otvorenom, dakle besplatne (iliti free).
Od 9. do 12. juna organizovan je Chicago Blues Festival 2005, 22. po redu. Posetio sam ga, naravno, uživao u muzici koju sam čuo prvi put uživo, i veoma mi se svidela (najviše zbog zvuka i načina sviranja gitare), iako su to veče nastupali samo belci, tačnije Englezi. Prepuno sveta, raznih vrsta, od debelih motoraša do suvih i plavih Iraca, svi su bili tu bez obzira na vizuelnu razliku, i uživali, kao uostalom i ja. Video sam čak i čoveka sa istetoviranim grbom grada Beograda na desnoj ruci, pitam se odakle je… Stvarno sam video svega i svačega. Nije ni čudo što se tu slučajno našao i štand američke vojske, da budale odmah mogu da se prijave ako su dovoljno pijani.
Naravno, tu su i nezaobilazni junk-food štandovi, sve se može naručiti i pojesti/popiti s nogu. To je izgleda vreme kada se Ameri opuštaju, svi piju pivo, a svakih par minuta prođu kolica sa priborom za reanimaciju i nosilima, kao ona na fudbalskim utakmicama. Policajci su, naravno, takođe prisutni, jašu kroz masu na konjima i time jasno daju do znanja da su iznad njihovog nivoa.
Pokupio sam razne flajere, a najvažnije što sam video na njima je adresa na kojoj je moguće informisati se o dešavanjima u gradu, tako da sam ih odmah sve pobacao i memorisao samo najvažnije.
Sve u svemu, bilo je odlično, samo je digitalac (kamera) zakazao, tj. neko mi je potrošio baterije, pa nažalost nema slika. Šteta, ali biće vremena… Uskoro će i Chicago Country Music Festival, a to će tek stvarno biti zanimljivo za videti.

Nsiam vrevoao da zpavrao mgou rzmaueti ono sto čtaim. Zaavljhuujći nobniečoj mćoi ljdksuog mgzoa, pemra irtažsiavnjima nučainka sa Kmbreidža, njie vžano kjoim su roedsldoem npiasnaa slvoa u rčei, jdieno je btino da se pvro i psldeonje sovlo nlaaze na sovm msteu. Otasla solva mgou btii u ptponuom nerdeu i bez ozibra na ovu oloknost, tkest mžeote čtiati bez pobrelma. Ovo je zobg tgoa što ljduksi mzoak ne čtia savko slvoo pnaooosb, vec rčei psmraota kao cleniu. Oavj preomećaj je sljiavo nzavan tipoglikemija.

Začuđujuće, zar ne? A uevk ste msilili da je pavrpois vžaan.