Lutrija (zelena, ne Srbije)

Kako bih opravdao reputaciju iz naslova, kada sam stigao u SAD, pogledao sam opcije za nastavak studiranja.

Na moju nesreću, postoji velika razlika u školovanju. Ovde se u osnovnoj/srednjoj školi biraju predmeti, pa se samo ti predmeti forsiraju. U prevodu, srednjoškolac ovde ima 5-7 predmeta po polugodištu, a ne 13-15 kao kod nas. To znači da deca iz srednje škole izlaze sa (malo) užim obrazovanjem koje posle nadoknađuju na koledžu.

E sad, pošto je ovde studiranje ekstremno skupo i za njihove pojmove, a kamoli za naše, za ljude kojima je to sekundarna stvar (npr. imigranti) najviše se isplati da se prvo upišu na tzv. community college, u prevodu državni koledž, a ne privatni, na kome se studiranje plaća 70$ po kreditu. U proseku, 1 predmet vredi 3-5 kredita, a po semestru se uzima 4-6 predmeta ako si full-time student. Prostom računicom dolazimo do zaključka da po jednom predmetu treba platiti oko 300$ (sa knjigama i svim ostalim) državnoj ustanovi, dok bi privatnoj ustanovi morao da prodaš bubreg (godina studija košta oko 20-50 hiljada).

Kada se napuni 60 poena na koledžu, dobija se associate degree, što je kao naša diploma posle Više škole. E sad, razlika između naše Više i njihovog koledža je to što na koledžu imaš obavezne predmete tipa biologija, fizika, sociologija, muzičko, itd., tj. predmeti koji se kod nas uče u srednjoj. Naravno, ovo je college level, pa ne možeš preneti predmete iz naše srednje.

I tako, meni ostaje da upišem community college i da tu položim te opšte predmete. Nakon koledža se upisuje univerzitet, a tamo se bira tzv. major, ili po naški struka. Oni ovde nemaju fakultete, nego univerzitet na kome imaš SVE predmete, i ako hoćeš da ti major bude poljoprivreda, onda imaš skup osnovnih predmeta (ti koje imaš i na koledžu) i skup predmeta koji se bave time. Za bachelor degree, iliti kod nas diplomirani taj-i-taj, treba ti 120 kredita, 60 opštih + 60 major.

No, dosta uvoda…
Da bi se upisao na koledž, moraš da polažeš matematiku i engleski.

Matematika se polaže na kompjuteru preko ProMetric sistema (dobiješ zadatak i 5 ponuđenih odgovora). Počinje se sa geometrijom, pa elementarnom algebrom. Ako si slab iz algebre, sistem te automatski prebacuje na pitanja iz pred-algebre (naj-najosnovnija algebra, komutativnost, asocijativnost, itd… ). Ako si dobar iz algebre, sistem te prebacuje na naprednu algebru, pa na college-level algebra, pa na kraju završi sa trigonometrijom. Sistem te propituje dok ne dođe do oblasti koju ne znaš, jako lepo osmišljeno. U svakom slučaju, čim završiš test (traje između 15 i 90 minuta, zavisi koliko te oblasti sistem pusti da polažeš), odmah dobiješ rezultate. Na rezultatima ti piše broj bodova iz svih oblasti koje ti je sistem dao i kao zaključak ti stoje šifre predmeta koje možeš da uzmeš u skladu sa znanjem.
Ja sam radio najduže od svih, dobrih 80 minuta, zadnji sam izašao. Iz svih oblasti sam imao oko 90 bodova sem iz trigonometrije iz koje sam imao sramnih 40 bodova samo zato što sam pogrešno zapamtio formule. U svakom slučaju, sistem me je plasirao najviše što može bez obzira na to, tako da mogu odmah da uzmem naprednije predmete. Potrebno je da položim tri matematike (Pre-Calculus, Calculus 1 i Calculus 2).

Odmah posle tog testa, moguće je polagati engleski koji se sastoji iz dva dela: pisanje i čitanje. Prvo se polaže pisanje koje traje 55 minuta. Dobiješ vežbanku i 2 teme (ili 4, zavisi da li gledaš optimistički ), i udri. Teme su bile:

1. Studenti iako ne rade često poštom dobijaju ponude za kreditne kartice. Napisati esej o tvom mišljenju da li je to dobro ili loše i objasniti stav.
2. Neki ljudi vole da žive u velikim gradovima, a neki u predgrađima/malim mestima. Napisati esej i objasniti svoj stav…

Ja sam, naravno, uzeo ovu drugu temu i napisao 2.5 stranice na tu temu.

Posle toga na red je došlo čitanje. Dobiješ 10 tekstova, svaki ima po 5 pasusa. U svakom tekstu fali po 7 reči, a za svaku prazninu imaš 5 ponuđenih odgovora. Znači, potrebno je da razumeš tekstove i da znaš koja reč ide na to mesto. Tekstovi su dosta teški, ima ih iz biologije, ekonomije, građevine, znači nimalo naivno, traži se znanje engleskog za koledž.
Od 70 reči pogodio sam 66, tj. promašio samo 4. Nisam to očekivao! Za divno čudo, i esej su mi ocenili dosta dobro, tako da sam ‘ladno uleteo na engleski jezik najvišeg nivoa. Dozvoljeno mi je da upišem Composition 1 for NonNative Speakers.

Za prolazak koledža potrebno je da položim Composition 1 i 2, Calculus 1 i 2, kao i još 10tak opštih predmeta. Tek onda mogu da odem da se upišem na neki (opet community) univerzitet da bih dobio bachelor degree. Tek na univerzitetu će mi priznati ove (stručne, jeli) predmete sa Više, neće biti problem.

Sad ostaje samo da studiram u slobodnom vremenu, kao i uvek…

Evo, da malo opišem kako se odvija potraga za poslom.
Od kako mi je stigla zelena karta i sva prateća dokumentacija (tj. pre mesec dana), počela je hajka za poslom.
Prijavio sam se na tri najvažnija sajta koja se bave tom tematikom (Dice, Monster i CareerBuilder) i počeo da pratim situaciju. Kako je tržište ovde mnogo veće nego u zavičaju, tako ima i mnogo više oglasa, tj. potražnje za poslovima u mojoj struci.
Na moju veliku žalost, većina firmi ovde traži eksperte kojima je prioritet Microsoft-ova ASP.net tehnologija, a open-source (tj. PHP) se uglavnom traži kao plus. Za samo LAMP platformu našao sam oglasa da se može nabrojati na prste jedne ruke.
U svakom slučaju, na ta tri sajta za 30tak dana našao sam isto toliko oglasa na koje imam šanse da se prijavim. Znači, u proseku jedan dnevno! Koja razlika u odnosu na Srbiju… Naravno, većina su tzv. head-hunteri, odnosno firme koje su posrednici između nas koji tražimo posao i firmi. Njihov posao je da skupljaju rezimee i da daju iste firmama koje ih kontaktiraju.
Od svih tih oglasa na koje sam se javio (blizu 50 oglasa), samo sa dve kompanije sam imao kontakt:

1. Zvao me je čovek iz kompanije Primerica, ali je sekretarica iz nepoznatih razloga isekla poruku na pola, tj. snimila je samo prvu polovinu. Odlepio sam… Čovek je ostavio ime i prezime, kao i ime firme, ali ne i telefon! Brzo sam pronašao firmu na internetu, i poslao sam e-mail na jedinu adresu koju sam našao na sajtu. Od broja telefona ni traga ni glasa. Napisao sam im e-mail, na koji niko nije odgovorio…
   Na svu sreću, čovek je opet zvao 2 nedelje kasnije. Nesreća u sreći je da nikoga nije bilo kući pa je opet ostavio poruku, ali je ovaj put sekretarica majstorski obavila svoj deo posla. Snimila je sve što treba, najvažnije od svega, telefon. Odmah sam nazvao taj broj, ali (iako je radno vreme) sada se njima javila sekretarica. Ostavio sam uredno broj mobilnog na koji mogu da me kontaktiraju, i od tad ništa…
2. Strina (kraljica) se setila jedne institucije koja stalno zapošljava ljude, a nema običaj da postavlja oglase na gorenavedene sajtove, jer imaju na svom sajtu sekciju o tome, jer imaju i svoj Human Resources. Reč je o Northwestern University. Među 170-tak raznoraznih oglasa, našao se i jedan za poziciju WebDeveloper. Brže-bolje sam im poslao rezime, a 2 dana kasnije stigao je e-mail sa pitanjem kad sam slobodan za phone interview. Pretpostavljam da im je zapao za oči deo rezimea u kome se pominje Poljoprivredni fakultet. Žena koja vodi taj sektor, zove se Daniela (opet bez tog nesretnog slova J ;-)). Zvala me je telefonom (po dogovoru) 2 dana kasnije. Odmah na početku razgovora mi se izvinula jer joj se raspored promenio, trenutno je bila u gužvi, pa je mogla da mi postavi samo par pitanja: da li imam zelenu kartu, da li sam radio i sa klijentima i da li živim blizu Evanstona (tamo je kampus, tj. radno mesto). Kako je dobila potvrdan odgovor na sva pitanja, zahvalila mi se i ostalo je na tome da će dogovoriti sa Human Resources departmanom kada mogu da me pozovu na intervju. Od tada ništa…

Kad je prošlo dobrih par nedelja a od oglasa ništa, počeo sam “da puštam pipke” i na ostala zaduženja, tj. tražio sam poslove i van struke, naravno. Prvi na redu bio je BestBuy ( lanac ogromnih prodavnica kompjuterske opreme, velilčine kao naš Rodić, samo tematski. Kako je radnja relativno blizu (10 minuta peške), bila je prva na udaru. Otišao sam tamo i popunio formular (na kompjuteru, naravno, imaju kompjuter za prijavu za posao u svakoj prodavnici), kao i neki personality test, sa klasičnim pitanjima tipa “Da li mrziš sve na svetu?”.
Nedelju dana kasnije, zvali su me da odem u prodavnicu na intervju. To valjda znači da sam prošao taj test, tj. da nisam baš toliko lud. Tamo me je dočekao debeli crnac od oko 30-tak godina, koji vodi sektor za popravke/sklapanje kompjutera u kome bih ja trebao da radim. Postavio mi je par pitanja tipa šta sam sve radio na kompjuteru, šta znam da popravljam, postavljao mi je neke slučajeve sa pitanjima kako bih reagovao, itd… Sve sam ja to njemu lepo izodgovarao, klimao je glavom, znači nisam grešio. Na kraju, kad smo došli do dela gde treba da mu izdiktiram neke reference, tu smo se zaglavili. Nije znao šta da radi kad nemam preporuke od nekoga iz Amerike, pa smo morali da ostavimo većinu tog dela praznu. Naveli smo samo strica. Rekao je da će proslediti taj njegov izveštaj njihovom menadžmentu, pa ako im budem odgovarao, pozvaće me oni još jednom na intervju. Prošlo je 3 nedelje od tada…
Naravno, ništa se ovde ne dešava preko noći, ako je suditi po onome što stric kaže, može da se desi da te neko nazove i mesec-dva kasnije. Tako da, za sada je sve otvoreno… Uostalom, ne možeš ni dobiti ako se ne igraš, zar ne?

Na drugom frontu, kontaktirali smo neke prijatelje da nam jave ako bude nekih poslova koje bih mogao da obavljam. Tako je jedan prijatelj Jova, po zanimanju moler (crnogorac, super lik, kad ga zoveš na mobilni, a on na poslu, na šta radiš odgovara “eve me na robiju” :-D), pozvao i pitao da li hoću da radim kao security officer. Što da ne, svaki pošten posao vredan je truda. Njegov šef, neki ultra bogati Amerikanac koji poseduje nekoliko zgrada u samom centru Čikaga, voljan je da me ubaci u jednu od njegovih zgrada. No, to je već posebna priča…