Lutrija (zelena, ne Srbije)

30. avgust 2005.

Ciganski utorak

Napisano pod: Utisci — Meelosh @ 23:16

Nekoliko puta u toku dana sam se setio poznatog nam sugrađanina, šansonjera Đoke (Balaševića, ne Čošića ;-) ) i njegove pesme Utorak. E, kao da ju je za mene pisao.

Ovaj utorak od samog starta (tj. ponoći), počeo je kako ne treba… Pravi skrnavi utorak…

Sve je počelo (a kada bi drugo) u samu ponoć. Ponoć sam dočekao u krevetu (radilo se u ponedeljak), ležeći, ali da zaspim, ma nema šanse! Vrteo sam se po krevetu do u gluvo doba noći, san me mimoišao negde usput, zaspao sam tek u neke sitne sate, sasvim nedovoljno da bih se propisno naspavao.

A ujutru! Ustao sam ja, nije to bio problem, ali smo se svi nekako kilavili, svi smo zajedno okasnili, deca za malo u školu, ali zato ja na voz. Voz mi je otišao ispred nosa, video sam ga kako odlazi još dok sam bio na ulazu u stanicu, kako to samo i može da se desi (utorkom, jeli).

Da nesreća bude veća, nisam mogao ni da uđem u stanicu, jer mi je falilo 25 centi na kartici pa automat (kao onaj naš na autobuskoj, samo što u ovaj umesto žetona ubacuješ karticu na kojoj imaš pre-paid kredit, pa ti ga “skine”) nije hteo da me pusti. Prolaz kroz “automat” košta, inače, 1.75$, a ja sam na kartici imao ni manje ni više nego 1.5$. Karta je, naravno, dopunjiva, postoji aparat kao onaj za kafu na novčiće/novčanice, ali ne lezi vraže: ja u novčaniku samo novčanicu od 20$, a automat za izdavanje/dopunjavanje kartica ni poludeo ne vraća kusur. Morao sam da dopunim karticu za svih 20$ kredita, a već od sutra ću koristiti mesečnu-pokaznu kartu (iliti monthly pass), tako da će mi ova služiti za rezervu… :-(

Stignem na posao u 9:45 umesto u 9h, mrtav gladan (ni doručkovati nisam stigao). Upalim kompjuter (tj. pomerim miša, jer ga ni ne gasim, kao i obično ;-) ), kad ono, ni jednog jedinog maila… Eh…Znači, odmah na posao…

Maler je nastavio da me prati, celo jutro sam radio neku glupost, a što je najgore, ovo je bio jedan od onih dana kada ama baš ništa ne ide od ruke, gubio sam se oko nekih nebitnih sitnica, nisam mogao da isprogramiram jednu najobičniju stvar celo pre podne. U glavi mi zujalo, ni 3dl (filtrirane) kafe mi nije pomoglo.

Jedva dočekam pauzu, ali kao da nisam jedini: nikad u životu toliko ljudi nisam video na jednom mestu. Klopa (naručivanje + žvakanje) mi je oduzelo skoro 45 minuta umesto standardnih 30. Kako se sva vremena uredno zapisuju (upisano ranije), nije mi ostalo ništa drugo, nego da skratim radni dan na 7.75h (iliti, 15 minuta manje od 8h). Krenuo sam sa posla u 18h da bih pokušao nekom silom da stignem kući do 19:15h, kako sam se dogovorio sa ukućanima. Stigao sam, naravno, u 19:30. Čekali su me na vratima, već spremni, da idemo u Ravinia Park.

A onda, preokret!

Stigli smo tamo taman 10tak minuta po početku koncerta, jedva smo nabavili već unapred rasprodate karte od tapkaroša koji su u stvari ljudi koje je neko ispalio, pa ne prodaju po većoj ceni (15$ za stajanje na travi, a 60$ za sedenje kao u pozorištu ispred bine, po osobi, naravno). Konačno, ušli smo u park, koji je otprilike veličine Štranda (gledano od glavnog ulaza do npr. mosta). Krcato! Gomila sveta, svih uzrasta, rasa i narodnosti. Od bratskih nam naroda, video sam gomilu Bosanaca, pa čak i Tonija Kukoča. :-D

A na bini, spektakl! 2 bubnjara, 1 klavijaturista i 8 gitarista (od toga dvojica ih drže naopako), cepaju sve u 16. Gipsy Kings, uživo… :-)

Ostali smo do samog kraja, na bis su svirali najpoznatije stvari (kao npr. Volare), a masa im tek tada nije dala da odu.
Vratili smo se kući u 23h, a ja sad pravac u krevet. ;-)

26. avgust 2005.

SMS

Napisano pod: Iz dana u dan, Utisci — Meelosh @ 20:53

Danas je stigla isporuka, paket je ekspresno dostavio UPS, a u njemu Samsung E315.

Mreža je T-Mobile, sklopio sam ugovor na godinu dana i time dobio besplatno telefon sa kamerom, 300 minuta mesečno, kao i mogućnost da Vas sve davim porukama, jer je ovde poruka 5 centi, a ne 10 dindži… :-D

Broj je: +1-773-704-****, za one koji imaju viška kredita… :-P

SMS je ponovo u akciji… ;-)

25. avgust 2005.

Na poslu

Napisano pod: Iz dana u dan, Struka — Meelosh @ 23:15

E, pa kako je prošlo nedelju dana da sam zaposlen, da malo opišem zbivanja, odnosno jedan radni dan…

Buđenje je u 7h ujutru. Svi polako dođemo k’sebi, popijemo kafu (i od kako su se deca vratila iz Srbije nešto i prezalogajimo). Krećemo od kuće oko 7:45-7:50. Treba nam dobrih 10 minuta do železničke stanice gde hvatamo MetraRail voz, tačnije Union Pacific North Line. Voz prolazi kroz Wilmette u 8h, tako da ako slučajno zakasnimo (a dešavalo se), čekamo idući koji stiže 15tak minuta kasnije. Strina nas vozi do stanice (pa decu posle do škole), a onda se stric i ja vozimo 35-40 minuta do samog centra grada.

Voz stigne u centar oko 8:45-8:50. Stric (blago njemu) radi u zgradi 1 blok dalje. Ja, sa druge strane, imam da pešačim 10tak blokova uz reku Čikago do posla, punih 20tak minuta mojim tempom, koji nije baš spor. Redovno stignem na posao do 9:15h (zastanem usput u StarBucks uzeti kafu od 3dl), pošto češće zakasnimo… :-(

Pričao sam sa gazdom o radnom vremenu. Svako na stolu ima papire na koje upisuje kad je stigao na posao i kad je otišao, kao i kada je otišao i vratio se sa pauze. Kako se posao plaća na sat, gazdi je svejedno kad si stigao i otišao, dokle god stigneš da uradiš posao. Gazda, inače, visi u firmi po ceo dan, prvi dođe i zadnji ode… :-) Pošto se pauza za ručak (naravno) ne računa u satnicu, potrebno je provesti na poslu 8.5 sati. Ostali zaposleni uglavnom stignu između 8 i 9 (uglavnom oko 8:30, bacio sam im pogled na papire) i odu oko 17h. Ja kako stignem poslednji, poslednji i odem. Oni uzimaju pauzu oko 11h da izbegnu gužvu jer inače svi idu na pauze između 12 i 13h. Samo jedan od njih ide redovno tačno u 12 i vrati se oko 13h (on jedini uzima sat umesto pola sata) zato što mu devojka radi u blizini. :-D Ja uglavnom odem na pauzu tek posle 13h, uvek mi se desi da se zablesim u nešto, pa da mi se ne ide dok ne završim šta sam počeo. Iz istog razloga svaki dan, umesto da glatko odem u 17:45 (posle 8.5h), ja ostanem još 15-30 minuta da završim započeto da mi ne ostaje za sutra. Iz tog razloga ću za ovu nedelju imati 41h, a sve preko 40 se računa sa koeficijentom 1.5… :-D

I tako, završim oko 18h na poslu (nekad ranije, nekad kasnije), a onda sledi dugo očekivana klopa. Ima jedno mesto ovde u blizini PotBelly sa OPASNIM a jeftinim sendvičima. U kategoriji su našeg index-Maja, ali na drugi fazon. ;-)

Kući putujem Purple Line Express metroom (ne Metra voz, nego kao subway, samo što ovde nije pod zemljom, pa se zove El, skraćeno od elevated, odnosno iznad zemlje, šine su na konstrukciji nekih 10tak metara nad zemljom ;-) ). Put traje malo duže, ravno sat vremena. Kada stignem na Linden (poslednja stanica, tj. Wilmette), imam da se vozim još 10tak minuta PaceBus linijama 421 ili 422 (Pace su busevi koji operišu po predgrađima), a poslednji bus kreće u 20h, tako da moram dobro da pazim da ne okasnim slučajno, jer taj put peške traje oko 50tak minuta. Kad izađem iz busa, imam da pešačim još nekih 5-10 minuta do kuće. Sve u svemu, jeste malo nepristupačno, ali sve će se rešiti kad skupim za neku Aždaju. ;-)

Kući stignem između 19:30 i 20h, a legnem već oko 23h. Kakav šok, a? :-D

A sad malo o samom poslu… Firma je sa 5 zaposlenih (ja međ’ njima) organizovana tako da svako ima svoj program koji vodi, a kad je frka uskače se u pomoć. Momci su upravo završili nove verzije svojih programa pa sad rade malo na ispravkama bug-ova, a najviše na korisničkoj podršci.

Ja sam na svoje grudi primio program SupportTrio, koji služi baš za pružanje korisničke podrške. Neki su (Phoenix) upućeni u rad ovakvog programa, a za ostale ćemo da objasnimo. To je servis koji se instalira na web sajt i koji omogućava da ljudi (koji su kupci određenog proizvoda, u našem slučaju softvera) dođu na sajt kad god imaju neki problem (da prijave bug, da pitaju, komentarišu i sl.). Znači, čovek dođe na sajt i popuni formular. Obaveštenje o njegovoj akciji odmah na e-mail primi neko iz korisničke podrške, te može da ode na sajt i da mu odmah odgovori…

Za one koji nisu ovo razumeli, sročiću drugačije: to je kao neka vrsta zatvorenog foruma gde osoblje tehničke podrške vidi sve, a korisnici vide samo teme koje su oni postavili. ;-)

Samo, to ni blizu nije suština programa, ima tu još hiljadu i nešto stvari koje ne vredi ni opisivati. Program je stvarno aždaha, ogroman je i stvarno moćan. Reći ću samo da je težak oko 17MB source code-a, što bi u prevodu bilo knjiga od 17 miliona slova… Da ne znaš odakle da počneš… :-D

Za one koje to bliže zanima, obezbedio sam link, pa idite vidite… ;-) Ostatak ovog teksta je malo više tehnički orijentisan…

Ovih prvih par dana sam proveo upoznavajući se sa programom i počeo sam polako da ga prepravljam. Uradio sam neke najvažnije (najčešće) stranice, tako da je program proradio sa najužim mogućim brojem opcija/akcija. Trebalo mi je dosta vremena da uđem u postavku i organizaciju, prethodnu verziju je programirao neki pacijent koji je mešao HTML i PHP, te je moj prvi i osnovni zadatak da sve prebacim na Smarty. Da nesreća bude veća, program je pisan tako da potpuno iskoristi loosely typed manir svojstven PHPu. Pravi guerilla programming! Gomila varijabli koja se odjednom pojavljuje niotkuda, funkcijama se prosleđuju parametri koji ne postoje, znači STRAŠNO! (Svaki fajl u vrhu ima error_reporting(E_ALL ^ E_NOTICES);) Najviše vremena mi odlazi na to…

Uvideo sam koliko smo mi mala i sitna riba tamo. Tamo se bavimo standardima, da sve to lepo izgleda i da bude po PS-u, a ovde je ludnica. Interfejs se sklopi za 5 minuta u DreamWeaver-u (tabele? pa naravno!), radi se ubrzano stranica po stranica, organizacija softvera podseća malo na naš projekat obuka.net (ko zna, shvata). Brzo se dodaju opcije, ne brine se mnogo o obradi grešaka (to ide pri testiranju), ali se program radi precizno, bez odstupanja. Trebalo mi je malo vremena da se naviknem na drugu (tj. meni staru) koncepciju, ali nije mi problem, uleteo sam “oštro i na prvu”. ;-)

17. avgust 2005.

Aktivna kampanja

Napisano pod: Struka — Meelosh @ 20:13

17. juna sam se javio na prvih 7 oglasa za posao. Među njima, na sajtu Monster prijavio sam se za oglas firme ActiveCampaign pod nazivom PHP / MySQL Web Software Programmer. U međuvremenu (kao što sam jednom prilikom već napomenuo) sam poslao još 30tak oglasa. :-(

Kad ono, 11. avgusta (skoro puna 2 meseca kasnije), javlja mi se čovek i moli me da mu pošaljem neke uzorke koda koji sam pisao (da vide kakav stil programiranja imam), kao i neki screenshot (iliti skraćeno snap) neke aplikacije koju sam napravio. Pored toga, tražio je da mu pošaljem salary history, tj. da mu napišem koliku sam platu imao na zadnjem poslu.

Sasvim slučajno sam sedeo za kompjuterom kada mi je poslao e-mail, te mi nije trebalo više od 20tak minuta da mu odgovorim sa sve attachment-om u koji sam mu potrpao i par slika administracije SiteOS-a i nekoliko (najegzotičnijih) fajlova sa kodom. Lepo sam mu objasnio da nisam još radio u SAD-u, da sam tek stigao i da plata koju sam tamo imao ( ;-) ) nije objektivna za ove uslove.

Sat vremena kasnije, stiže odgovor od njega. Kod izgleda sasvim OK (upotrebio je izraz quite good), te možemo da pređemo na sledeći korak. ;-) Svakog potencijalnog zaposlenog teraju da uradi jedan zadačić kao test da vide kako bi rešio dati problem. Poslao mi je adresu do postavke zadatka.

Sve u svemu (skraćeno), treba napraviti skriptu koja će omogućiti upload fajlova veličine oko 5-6MB i koja će iste trpati u bazu u koju može od jednom da prebaci samo 1MB, tj. treba razbijati fajl na delove. Potrebno je i ispodešavati skriptu da može da radi u ekstremnijim uslovima (tj. naveli su neka ograničenja koja skripta mora da prevaziđe).

Pošto je to bilo u četvrtak popodne, hteo sam da im završim zadatak do petka da ne bi ispalo da sam ga radio ceo vikend. Bolje jedan nego tri dana. ;-)

Uradio sam skriptu za nekih 4h. Iako nije bilo potrebe jer je sve moglo da stane u jednu običnu funkciju, uradio sam je u objektno-orijentisanom maniru jer su u oglasu naveli da traže poznavanje OOPa.

Ovom prilikom javno se zahvaljujem Dejanu - Kati - (novom)Korisniku za nesebičnu pomoć u vidu konsultacije koju mi je pružio u gluvo doba noći, što se solidarisao i nije spavao tu noć, da bih mogao da predam rešenje na vreme!

Poslao sam im rešenje u toku noći, kad sam ga završio i podrobno istestirao (i na fajlu od 20tak MB). Sutradan, dobio sam od njih mail da kod izgleda dosta dobro i da je uspešno radio na većini konfiguracija sistema. (To “na većini” znači da na jednoj konfiguraciji nije radio :-( .) Ostavio mi je broj telefona na koji da ga pozovem “pošto ima neka pitanja”… Nazvao sam ga pola sata po prijemu e-maila i pričali smo malo o mom iskustvu. Pitao me je za platu, a ja sam mu odgovorio da bih se zadovoljio i nižom platom (početnom, tj. pripravničkom) pošto mi je ovo prvi posao u SAD-u. Pozvao me je da dođem u centar grada u utorak popodne na intervju. :-D

Kad sam stigao na intervju, imao sam šta i da vidim. Firma se nalazi na osmom spratu u zgradi pored reke Čikago, i nalazi se tačno prekoputa mesta na kome se gradi velelepni TrumpTower. Firma ima 5 zaposlenih, sve su momci mojih godina! :-D Svako ima kompjuter sa dva monitora, kancelarija je organizovana po principu cubicles-a, tj. nema svako svoju kancelariju, nego su svi u istoj prostoriji, sa ograđenim stolovima.

Upoznao sam se sa šefom (isto momak mojih godina), koji me je odveo u sobicu sa tablom na jednom zidu i veeelikim plazma monitorom na drugom zidu. :-D Tu smo malo pričali o softveru koji sam pravio, o softveru koji oni prave (inače, ljudi imaju krajnje zanimljiva softerska rešenja), o načinima i tehnikama programiranja, kao i tehnologijama koje koristimo. Razgovor je bio krajnje opušten, uz puno šala, i mislim da smo se jako brzo zgotivili… Njima se kod mene sviđalo to što sam radio na CMSu, što znam i OOP, što koristim Smarty, što komentarišem kod (koristim inline dokumentaciju), a meni se kod njih svidela opuštenost, odlična atmosfera, oprema, super proizvodi, itd… :-D
Doveo je kasnije još jednog momka, koji mi je postavio još par pitanja, strogo tehnička (o patternima, MVCu, Smarty-ju, itd…). Naveo sam im i par stvari koje sam mogao da ubacim u rešenje onog zadatka (pikanterije neke), ali da nisam jer nisu tražili, čisto da vide da možem (pokazujemo mišiće). ;-) Sve u svemu, na sve sam im lepo odgovorio, a razgovor je trajao sat vremena. Na kraju mi je dao da popunim formular sa svojim podacima (socijalni broj, itd…) da mogu da me provere u državnoj administraciji da li stvarno postojim, imam dozvolu za rad, itd. Jako me je ohrabrila njegova rečenica na kraju: Expect to hear from me soon.

I tako se ja sav ozaren zaputim ka vozu (metrou), pa klaj-klaj sat vremena do kuće. Stignem ja kući, kad ono, već me čeka mail sa ponudom za posao, sa sve platom, beneficijama, osiguranjem, dodatnim informacijama, samo da ga potpišem i vratim nazad kao znak da prihvatam. Nisam mogao da verujem… :-D

Kako sam danas radio prvu smenu kao security officer u zgradi koja je relativno blizu (par ulica niz reku), sačekao sam pauzu za doručak da mogu da izađem iz zgrade i da im se javim sa mobilnog. Zahvalio sam im se na pruženoj šansi, sve fino & kulturno, a kada je čuo da sam već u centru, pozvao me je da svratim do kancelarije da ne moram da mu faxiram odgovor (pošto se valja potpisati na papir, pa to baš ne ide mejlom).

I tako se ja danas posle posla, oko 15h, zaputio pravo kod njih. Kad tamo, čeka me gomila ugovora, uputstava i pitanje kada mogu da počnem. Kako kada? Pa juče! :-D

Sat vremena smo popunjavali sve formulare (ugovor o radu, o privatnosti, papiri za prijavu poreza, zakonik o upotrebi opreme u firmi, itd.). Dogovoreno je da počnem da radim već od sutra, dobio sam key-card (ovde se to koristi umesto ključa da uđeš u firmu), uputstvo softvera na kom ću prvom raditi, sve po redu… ;-)

Za tri meseca mi ističe pripravnički staž kada ćemo raditi re-evaluaciju mog rada i plate.

I tako, dobio sam posao u struci, radiću ono što volim, te mislim da će mi biti jako zanimljivo.

P.S. Nadam se da ću sutra imati vremena za tekst na temu Prvi dan u struci;-)

(Večiti) Student

Napisano pod: Struka — Meelosh @ 0:33

Kako bih opravdao reputaciju iz naslova, kada sam stigao u SAD, pogledao sam opcije za nastavak studiranja. ;-)

Na moju nesreću, postoji velika razlika u školovanju. Ovde se u osnovnoj/srednjoj školi biraju predmeti, pa se samo ti predmeti forsiraju. U prevodu, srednjoškolac ovde ima 5-7 predmeta po polugodištu, a ne 13-15 kao kod nas. To znači da deca iz srednje škole izlaze sa (malo) užim obrazovanjem koje posle nadoknađuju na koledžu.

E sad, pošto je ovde studiranje ekstremno skupo i za njihove pojmove, a kamoli za naše, za ljude kojima je to sekundarna stvar (npr. imigranti) najviše se isplati da se prvo upišu na tzv. community college, u prevodu državni koledž, a ne privatni, na kome se studiranje plaća 70$ po kreditu. U proseku, 1 predmet vredi 3-5 kredita, a po semestru se uzima 4-6 predmeta ako si full-time student. Prostom računicom dolazimo do zaključka da po jednom predmetu treba platiti oko 300$ (sa knjigama i svim ostalim) državnoj ustanovi, dok bi privatnoj ustanovi morao da prodaš bubreg (godina studija košta oko 20-50 hiljada). ;-)

Kada se napuni 60 poena na koledžu, dobija se associate degree, što je kao naša diploma posle Više škole. E sad, razlika između naše Više i njihovog koledža je to što na koledžu imaš obavezne predmete tipa biologija, fizika, sociologija, muzičko, itd., tj. predmeti koji se kod nas uče u srednjoj. Naravno, ovo je college level, pa ne možeš preneti predmete iz naše srednje. :-(

I tako, meni ostaje da upišem community college i da tu položim te opšte predmete. Nakon koledža se upisuje univerzitet, a tamo se bira tzv. major, ili po naški struka. Oni ovde nemaju fakultete, nego univerzitet na kome imaš SVE predmete, i ako hoćeš da ti major bude poljoprivreda, onda imaš skup osnovnih predmeta (ti koje imaš i na koledžu) i skup predmeta koji se bave time. Za bachelor degree, iliti kod nas diplomirani taj-i-taj, treba ti 120 kredita, 60 opštih + 60 major.

No, dosta uvoda… :-D
Da bi se upisao na koledž, moraš da polažeš matematiku i engleski.

Matematika se polaže na kompjuteru preko ProMetric sistema (dobiješ zadatak i 5 ponuđenih odgovora). Počinje se sa geometrijom, pa elementarnom algebrom. Ako si slab iz algebre, sistem te automatski prebacuje na pitanja iz pred-algebre (naj-najosnovnija algebra, komutativnost, asocijativnost, itd… :-) ). Ako si dobar iz algebre, sistem te prebacuje na naprednu algebru, pa na college-level algebra, pa na kraju završi sa trigonometrijom. Sistem te propituje dok ne dođe do oblasti koju ne znaš, jako lepo osmišljeno. ;-) U svakom slučaju, čim završiš test (traje između 15 i 90 minuta, zavisi koliko te oblasti sistem pusti da polažeš), odmah dobiješ rezultate. Na rezultatima ti piše broj bodova iz svih oblasti koje ti je sistem dao i kao zaključak ti stoje šifre predmeta koje možeš da uzmeš u skladu sa znanjem.
Ja sam radio najduže od svih, dobrih 80 minuta, zadnji sam izašao. Iz svih oblasti sam imao oko 90 bodova sem iz trigonometrije iz koje sam imao sramnih 40 bodova samo zato što sam pogrešno zapamtio formule. U svakom slučaju, sistem me je plasirao najviše što može bez obzira na to, tako da mogu odmah da uzmem naprednije predmete. Potrebno je da položim tri matematike (Pre-Calculus, Calculus 1 i Calculus 2).

Odmah posle tog testa, moguće je polagati engleski koji se sastoji iz dva dela: pisanje i čitanje. Prvo se polaže pisanje koje traje 55 minuta. Dobiješ vežbanku i 2 teme (ili 4, zavisi da li gledaš optimistički ;-) ), i udri. Teme su bile:

  1. Studenti iako ne rade često poštom dobijaju ponude za kreditne kartice. Napisati esej o tvom mišljenju da li je to dobro ili loše i objasniti stav.
  2. Neki ljudi vole da žive u velikim gradovima, a neki u predgrađima/malim mestima. Napisati esej i objasniti svoj stav…

Ja sam, naravno, uzeo ovu drugu temu i napisao 2.5 stranice na tu temu.

Posle toga na red je došlo čitanje. Dobiješ 10 tekstova, svaki ima po 5 pasusa. U svakom tekstu fali po 7 reči, a za svaku prazninu imaš 5 ponuđenih odgovora. Znači, potrebno je da razumeš tekstove i da znaš koja reč ide na to mesto. Tekstovi su dosta teški, ima ih iz biologije, ekonomije, građevine, znači nimalo naivno, traži se znanje engleskog za koledž.
Od 70 reči pogodio sam 66, tj. promašio samo 4. Nisam to očekivao! :-D Za divno čudo, i esej su mi ocenili dosta dobro, tako da sam ‘ladno uleteo na engleski jezik najvišeg nivoa. Dozvoljeno mi je da upišem Composition 1 for NonNative Speakers.

Za prolazak koledža potrebno je da položim Composition 1 i 2, Calculus 1 i 2, kao i još 10tak opštih predmeta. Tek onda mogu da odem da se upišem na neki (opet community) univerzitet da bih dobio bachelor degree. Tek na univerzitetu će mi priznati ove (stručne, jeli) predmete sa Više, neće biti problem. ;-)

Sad ostaje samo da studiram u slobodnom vremenu, kao i uvek… :-D

6. avgust 2005.

Školigrica (opet)

Napisano pod: Iz dana u dan, Utisci — Meelosh @ 14:52

Moram da napomenem da sam ovaj tekst već jednom napisao, ali nam je server pao dan kasnije, te je ovaj tekst stradao… Sada moram da ga napišem opet, po sećanju… :-(

Prvog i drugog avgusta išao sam na obuku(.net) za security officer-a. State of Illinois (u daljem tekstu SofI) nalaže da svaki security officer mora da obavi tri stvari:

  1. Da da otiske na proveru. Ovde se to radi tako što odeš na jedno od 20tak mesta u gradu koji su ovlašćeni za to i staviš ruke na skener. Da, nema mastila… Kompjuter te “uslika” i direkt pošalje internetom na dva odredišta: policiji SofI-a i FBI-ju. Traje oko 2 nedelje dok obe službe potvrde da si “čist”.
  2. Da si prijavljen da radiš za jednu od security agencija. Ova u koju sam ja otišao zove se Illinois Security Services i oni obezbeđuju zgrade Friedman Properties. (Inače, Friedman je jedan bogati amerikanac koji poseduje gomilu zgrada u centru i još više zgrada u predgrađima. Težina mu se, naravno, meri u milionima $. Inače je vrlo mršav… ;-) No, da se vratim na temu.) Tamo odeš i popuniš 20tak stranica formulara i smatraš se zaposlenim kod njih.
  3. Da prođeš obuku pod nazivom Basic 20-hour training for an unarmed security officer (o tome pišem sad - opet).

Kao što sam naziv kaže, obuka traje 20 sati, smeštenih u 2 radna dana, 8h u ponedeljak, 4h domaćeg zadatka uveče i 8h u utorak.
U razredu je bilo nas sedmoro. Dva meksikanca mojih godina, jedna punačka crnkinja (21 godinu i 2 dece), jedan stariji crnac i dva OGROMNA belca od po 40-50 godina, 150 kila svaki. Nisu toliko veliki koliko su široki. Strašno…
Obuku nam je držao penzionisani policajac Čikaga koji je bio i u marine core-u, i u obežbeđenjima nekih glavnih političara, a sada je predavač i privatni detektiv. :-) Lud lik skroz. Stalno pominje bivšu ženu i stalno zbija neke šale. Meni je odmah rekao da mora da me se pazi (kad je video da sam Srbin) jer smo mi započeli I svetski rat… :-)
Prvog dana nas je učio zakonima: federalnom, civilnom i kriminalnom. Zatim o dužnostima i ovlašćenjima security officer-a. Na primer, kako ne smemo da uhapsimo nikoga, ali smemo da ga zadržimo (detain, not arrest)… :-( Na kraju dana nam je pokazano kako se pišu izveštaji (incident report, daily report…).

Domaći zadatak bio je super. Pušten nam je isečak iz filma Commando u kome trenutni guverner Kalifornije Arnold Schwarzenegger (Governator od milja) u jednom tržnom centru mlati 6-toricu security officera. Zadatak, napisati incident report:-D

Drugog dana smo se bavili zaštitom od vatre, public relations-ima (tj. razgovorom sa ljudima i medijima), pretnjama bombama, nasiljima na radnom mestu i kako obavljati patrolu. :-D
Na kraju drugog dana radili smo tzv. open test. Za neupućene, to je test koji se polaže tako što prvo svi zajedno prođemo kroz pitanja i nađemo odgovore, pa ih popišemo, pa tek onda radimo test, uz literaturu, naravno… ;-)

I tako, dva dana kasnije, postao sam sertifikovani unarmed security officer. Neki su to (nećemo ih sada imenovati) to protumačili kao “unarmed = bez ruku”, a neki čak i kao “bez oružja = ruke su smrtonosno oružje”. :-D

U svakom slučaju, pošto sam otiske dao još nedelju dana ranije i imao sam priznanicu o tome, a dobio sam i diplomu, otišao sam u firmu da im predam tih 20tak formulara. Firma se, inače, nalazi u južnom Čikagu na 109-toj ulici. To je 109 blokova od centra (sredine) grada, a ja sam trenutno nastanjen u drugom predgrađu severno od grada. Znači, put u jednom pravcu od minimalno 90 minuta autoputem. :-)
Odmah su mi dali par termina u kojima da se javim u Friedmanovu zgradu na trening (plaćena satnica) i poslali me po uniformu za koju će mi, naravno, odbijati od plate po 20% dok je ne otplatim. U uniformu spadaju: teget pantalone, teget košulja sa aplikacijama (američka zastava, značka i pozlaćeni name-tag sa ugraviranim prezimenom) i tie-clip. Srećom, u tim Friedmanovim zgradama se ne nosi uniforma, nego je obavezna bela košulja (koju već imam), bordo kravata, zlatni tie-clip i sivi sako. Kravatu i sako dobijes u zgradi u kojoj radiš.
Slikaću se prvom prilikom da mi se malo smejete… ;-)

Sada me polako uvode u posao. Pošto su termini uglavnom popunjeni dobiću nekoliko smena za početak dok se ne otvori još nešto. Za početak ću raditi najverovatnije četvrtkom i petkom drugu smenu (15-23h). U toj zgradi nalazi se 6 firmi, od toga su dve advokatske, jedna je sportski menadžment (dolaze košarkaši u zgradu), jedna je modna agencija (dolaze crnkinje modeli :-D ), a ostale su nebitne… ;-)
Posao se sastoji iz toga što sediš za pultom u lobiju zgrade i proveravaš svima koji ne rade tu lične karte, uzimaš im ih, daješ im name-tag, itd… Imam ispred sebe 11 monitora, na kojima pratiš kamere i liftove.

Početna plata je 8.5$/h bruto, znači negde oko 7$/h neto. Za početak je super… ;-)

1. avgust 2005.

Potraga za poslom

Napisano pod: Struka, Utisci — Meelosh @ 22:46

Evo, da malo opišem kako se odvija potraga za poslom.
Od kako mi je stigla zelena karta i sva prateća dokumentacija (tj. pre mesec dana), počela je hajka za poslom.
Prijavio sam se na tri najvažnija sajta koja se bave tom tematikom (Dice, Monster i CareerBuilder) i počeo da pratim situaciju. Kako je tržište ovde mnogo veće nego u zavičaju, tako ima i mnogo više oglasa, tj. potražnje za poslovima u mojoj struci.
Na moju veliku žalost, većina firmi ovde traži eksperte kojima je prioritet Microsoft-ova ASP.net tehnologija, a open-source (tj. PHP) se uglavnom traži kao plus. Za samo LAMP platformu našao sam oglasa da se može nabrojati na prste jedne ruke.
U svakom slučaju, na ta tri sajta za 30tak dana našao sam isto toliko oglasa na koje imam šanse da se prijavim. Znači, u proseku jedan dnevno! Koja razlika u odnosu na Srbiju… :-D Naravno, većina su tzv. head-hunteri, odnosno firme koje su posrednici između nas koji tražimo posao i firmi. Njihov posao je da skupljaju rezimee i da daju iste firmama koje ih kontaktiraju.
Od svih tih oglasa na koje sam se javio (blizu 50 oglasa), samo sa dve kompanije sam imao kontakt:

  1. Zvao me je čovek iz kompanije Primerica, ali je sekretarica iz nepoznatih razloga isekla poruku na pola, tj. snimila je samo prvu polovinu. Odlepio sam… :-( Čovek je ostavio ime i prezime, kao i ime firme, ali ne i telefon! Brzo sam pronašao firmu na internetu, i poslao sam e-mail na jedinu adresu koju sam našao na sajtu. Od broja telefona ni traga ni glasa. Napisao sam im e-mail, na koji niko nije odgovorio…
    Na svu sreću, čovek je opet zvao 2 nedelje kasnije. Nesreća u sreći je da nikoga nije bilo kući pa je opet ostavio poruku, ali je ovaj put sekretarica majstorski obavila svoj deo posla. Snimila je sve što treba, najvažnije od svega, telefon. Odmah sam nazvao taj broj, ali (iako je radno vreme) sada se njima javila sekretarica. Ostavio sam uredno broj mobilnog na koji mogu da me kontaktiraju, i od tad ništa… :-(
  2. Strina (kraljica) se setila jedne institucije koja stalno zapošljava ljude, a nema običaj da postavlja oglase na gorenavedene sajtove, jer imaju na svom sajtu sekciju o tome, jer imaju i svoj Human Resources. Reč je o Northwestern University. Među 170-tak raznoraznih oglasa, našao se i jedan za poziciju WebDeveloper. Brže-bolje sam im poslao rezime, a 2 dana kasnije stigao je e-mail sa pitanjem kad sam slobodan za phone interview. Pretpostavljam da im je zapao za oči deo rezimea u kome se pominje Poljoprivredni fakultet. ;-) Žena koja vodi taj sektor, zove se Daniela (opet bez tog nesretnog slova J ;-)). Zvala me je telefonom (po dogovoru) 2 dana kasnije. Odmah na početku razgovora mi se izvinula jer joj se raspored promenio, trenutno je bila u gužvi, pa je mogla da mi postavi samo par pitanja: da li imam zelenu kartu, da li sam radio i sa klijentima i da li živim blizu Evanstona (tamo je kampus, tj. radno mesto). Kako je dobila potvrdan odgovor na sva pitanja, zahvalila mi se i ostalo je na tome da će dogovoriti sa Human Resources departmanom kada mogu da me pozovu na intervju. Od tada ništa… :-(

Kad je prošlo dobrih par nedelja a od oglasa ništa, počeo sam “da puštam pipke” i na ostala zaduženja, tj. tražio sam poslove i van struke, naravno. Prvi na redu bio je BestBuy ( lanac ogromnih prodavnica kompjuterske opreme, velilčine kao naš Rodić, samo tematski. ;-) Kako je radnja relativno blizu (10 minuta peške), bila je prva na udaru. Otišao sam tamo i popunio formular (na kompjuteru, naravno, imaju kompjuter za prijavu za posao u svakoj prodavnici), kao i neki personality test, sa klasičnim pitanjima tipa “Da li mrziš sve na svetu?”.
Nedelju dana kasnije, zvali su me da odem u prodavnicu na intervju. To valjda znači da sam prošao taj test, tj. da nisam baš toliko lud. ;-) Tamo me je dočekao debeli crnac od oko 30-tak godina, koji vodi sektor za popravke/sklapanje kompjutera u kome bih ja trebao da radim. Postavio mi je par pitanja tipa šta sam sve radio na kompjuteru, šta znam da popravljam, postavljao mi je neke slučajeve sa pitanjima kako bih reagovao, itd… Sve sam ja to njemu lepo izodgovarao, klimao je glavom, znači nisam grešio. Na kraju, kad smo došli do dela gde treba da mu izdiktiram neke reference, tu smo se zaglavili. Nije znao šta da radi kad nemam preporuke od nekoga iz Amerike, pa smo morali da ostavimo većinu tog dela praznu. Naveli smo samo strica. :-( Rekao je da će proslediti taj njegov izveštaj njihovom menadžmentu, pa ako im budem odgovarao, pozvaće me oni još jednom na intervju. Prošlo je 3 nedelje od tada… :-(
Naravno, ništa se ovde ne dešava preko noći, ako je suditi po onome što stric kaže, može da se desi da te neko nazove i mesec-dva kasnije. Tako da, za sada je sve otvoreno… Uostalom, ne možeš ni dobiti ako se ne igraš, zar ne? ;-)

Na drugom frontu, kontaktirali smo neke prijatelje da nam jave ako bude nekih poslova koje bih mogao da obavljam. Tako je jedan prijatelj Jova, po zanimanju moler (crnogorac, super lik, kad ga zoveš na mobilni, a on na poslu, na šta radiš odgovara “eve me na robiju” :-D), pozvao i pitao da li hoću da radim kao security officer. Što da ne, svaki pošten posao vredan je truda. Njegov šef, neki ultra bogati Amerikanac koji poseduje nekoliko zgrada u samom centru Čikaga, voljan je da me ubaci u jednu od njegovih zgrada. No, to je već posebna priča… ;-)

Powered by WordPress