Pričao sam sa šefom, uzeo sam 2 slobodna dana, petak i ponedeljak. Karta je kupljena, stiže FedEx-om sad u utorak (papirna). Krećem u petak, idem preko Njujorka i Pariza i stižem u subotu u podne. Ostajem do ponedeljka u osam ujutru, pa preko Pariza natrag u Čikago.
Na poslu sam od utorka (9/11). 
P.S. Pitali su me dok sam rezervisao da li trebaju kolica za hendikepirane… Sad se razmišljam da li da ih tražim za povratak…..
Konačno, stižemo do trenutnih zbivanja… 
Zadnja 2 meseca protekla su upravo u duhu naslova teksta….
Šef je već nekoliko meseci do guše zatrpan oko pripreme za selidbu firme koja je planirana za polovinu septembra. Naime, u ovoj prilično lošoj (hotelskoj) zgradi imali smo dosta neprijatnosti i cimanja, te je šef (kako prosperiramo) odlučio da nas preseli ni manje ni više nego na Michigan Avenue, prekoputra Millennium Park-a u kome sam svojevremeno gledao i Gorana Bregovića. Najveći i najlepši park u gradu odmah uz gorepomenutu najpoznatiju ulicu (tzv. the magnificent mile). Svakog leta, tu se održavaju besplatne manifestacije i koncerti… Mis’im, šta reći… :-D
Sve u svemu, da ne dužim, dosta funkcija u firmi su prešle na mene. Jedan kolega nas je napustio, tako da (nažalost?) trenutno vodim korisnički centar (čitaj “zadužen sam”) za četiri od šest softvera koje firma nudi. A nakon razgovora sa šefom, u slobodno vreme (čitaj “kući”) razvijam jednu malu krajnje zanimljivu aplikaciju koju ću moći da opišem tek kad za to dobijem dozvolu… Šef je predložio, ja dao par vrlo zanimljivih (a izvodljivih) ideja, te smo se vrlo brzo složili da vredi krenuti u akciju…. Kako se trudim da što više radim (jer samo dokoni ljudi pate), razvoj mi ide fenomenalno, te su sve šanse da ću stići da ga završim do kraja meseca.
Sa selidbom, firma će se hijerarhijski restruktuirati, što jedva čekam…. Svi su izgledi da kroz koju godinu možda čak ne budem više mogao da stignem da programiram…. 
U svakom slučaju, lični projekti su pali na svega par sati nedeljno (stižem i to!), jer preko dana vodim podršku, a noću pišem ovaj sedmi program, te svoje ostavljam za vikend, u trenucima odmora (”japanci imaju jedan jedini praznik u godini, pa i tada rade!”).
No, dosta o poslu…
Pripreme na ličnom planu isto idu taman kako treba. Poslao sam Sandri potrebne papire, ona prikuplja preostala uverenja dok čeka kartu, pa sledi apliciranje za vizu… Ako sve bude kako treba (u šta ne sumnjam), doći će ovamo u oktobru na mesec dana.
A za kraj, najslađe… Sve sam utanačio sa šefom oko slobodnih dana, te trenutno čekam rezervaciju karte pa da palim u Srbiju sad u septembru…. Bratu na svadbu… 
I tako, krenuću (najverovatnije) u petak, sleteću u subotu, svadba u nedelju, uneće me u avion u ponedeljak ujutru, popodne sam u Čikagu (taman knjavam usput), i u utorak na posao. 2 dana! A žalio sam se na 9…..
Kao što sam već napomenuo ranije, posle malo manje od godinu dana od prošlog boravka u Srbiji, uzeo sam godišnji odmor i otišao opet, čisto da ne propadne povratna karta na godinu dana….. ma lažem k’o pas, išlo mi se kao nenormalnom…
Kako sam već ispucao polovinu godišnjeg za ovu godinu na letovanje, ovaj put imao sam znatno manje slobodnih dana, što je totalno poremetilo doživljaj… 
Ne valja bre ići samo na 9 dana, nije zdravo!
Svih 9 dana bio sam (naravno) u pokretu, a u svom gradu proveo sam možda 5 dana… Uspeo sam da pobegnem sa Sandrom u Vince na 2 dana, gde sam uspeo koliko-toliko da dopunim baterije za narednih par meseci. Naravno, ja ne bih bio ja kad se ne bih bavio poslom i na odmoru, pa malo sastančio po Beogradu kad mi je već usput…
Posetio sam babu i dedu u Svilajncu, a susretu nam se pridružila i tetka. Bili smo na odličnom ručku (mi imigranti i roštilj… ma mani….), sedeli smo pola dana i samo se smejali…
Bio sam i u Beogradu, da posetim i očeve roditelje na groblju…
U Novom Sadu je tek bila ludnica! Kako imam 3 “baze” u Novom Sadu, svaki dan sam išao u krug. Kod brata sam stigao da odem svega par puta, kao i kod oca… Sve u svemu, nedovoljno…
Izlazaka je ove godine bilo malo (kad nisam ni bio u NSu), i to uglavnom sa burazerom…
Kao i obično, budala, verovatno sam uspeo i da naljutim drage mi prijatelje… Na neka mesta nisam stigao da odem, sa nekima nisam stigao pošteno ni da se ispričam (susreti ”na 20 minuta”), sa nekima se nisam ni video, i tako….
Sve u svemu, ovi imigranti su u pravu. Imigracija najviše boli tek kad se vratiš nazad na tuđe… Prošle godine mi je ona prokleta azijatkinja pokvarila mesec, a ovaj put i bez toga, evo sve do sad… nikako da se otresem… čega već…..
Ne mogu da verujem da je prošlo više od 2 meseca od zadnjeg posta…
Nažalost, tek sada sam konačno našao vremena (i energije, vala) da zatefterim nešto ovde, da malo počistim spam komentare i sve što ide uz to… Malkice sam bio u gužvi (da se ne lažemo, i sada sam), tako da sam i ono malo slobodnog vremena pokušavao da provedem što dalje od bloga, najviše zato što volim da ga pročitam po nekad, a onda krene da se odmotava film i da se prisećam sitnica koje su između redova, onda sebi pokvarim raspoloženje, i tako dalje, sve po redu….
Sve u svemu, bio sam zauzet. 
U međuvremenu desilo se svašta… Prelomio sam konačno da sednem da pišem malo, da dozvolim sebi malo kreativne slobode druge vrste (što bi rekao otac, da mi ne izbeli mozak od programiranja… ), tako da ću udarati članak po članak (hronološki, naravno), čisto da ih lakše kategorizujem…..
Powered by WordPress