Lutrija (zelena, ne Srbije)

By Danilo

Pravilo br. :
1. Uvek predstavi komp kao bezveze i dosadnu stvar, ali sticajem okolnosti ti baš sad moraš da sedis za njim (mada ne želiš )
2. Pusti je da sedne za komp i ne govori joj ništa, jer ćeš joj pre toga predstaviti komp kao nešto što je jako jednostavno i da samo glupi ljudi ne znaju da ga koriste
3. Obavezno joj nadji grešku u tome što radi
4. Namesti nešto da izgleda kao da je njena greška i onda je žestoko iskritikuj jer si ti proveo dosta vremena (i tada nisi mogao sa njom da se vidiš) da bi napravio da to radi kako treba i sad ćeš morati sve ispočetka (naravno sad opet nećeš moći da se vidiš sa njom jer ćeš morati sve to da napraviš da radi kako treba, tj. da vratiš sve u normalu)

Ovu je ubrzani kurs “kako ženu odvojiti od kompjutera”.
Naravno, posle svega ovoga ona neće imati nikakvu želju da sedne za komp i slusaće sve što joj kažeš.
Za sve ostale probleme uključiti maštu.

Danas je ovde neradni dan jer Amerikanci slave tzv. Memorial Day. Naravno, braća Srbi se svake godine na taj dan (a i još po nekad) okupe oko manastira Gračanica da piknikuju. (Za one koji ne znaju, identična kopija originalne Gračanice je podignuta u Čikagu.) Nešto kao prvi maj, jel’ tako…
Sve je opet u našem fazonu, prodaju se majce sa raznim likovima i simbolima, dolaze kola ukrašena navijačkim ili nacionalnim parolama, tako da personalne tablice za kola tipa DUŠAN, HEBEHA, SERB 79, itd. nisu bili ništa čudno.
Krljaju se ćevapčići ($9), igra se kolce, a od pesme “Mini, mini, mini suknja…” zamalo da dobijem besnilo… Definitivno hit leta!
Opalio sam fotoaparat par puta, tako da konačno ima još slika, svi znate adresu, pa ko voli, nek’ izvoli. Naravno, ni ovaj put nisam stigao da se zezam da ih smanjujem, jer se i ovakve jako brzo upload-uju. A pošto kum Grof ima pravo, ako želite da vidite, pa potrudite se malo… hihihihihihi

E, pa da nastavimo…
Primetio sam da ovaj glupi softver za blog nema statistiku poseta, pa ne znam koliko je blog stvarno posećen, ali sudeći po (urnebesnim) komentarima koje redovno čitam (i brišem ;-)), vidim da nije baš pust. Tako da, idemo dalje…
Današnja tema je prvi (a i drugi) izlazak. Tako da, momci neka čitaju i između redova, a Daca ovaj može slobodno da preskoči.
Pre par dana sam bio u gostima kod kućnih prijatelja moga strica, u Makedonskoj porodici. Tamo sam upoznao momka ‘83., zvanog Pepi (od Predrag, da Ameri ne lome jezik). S obzirom da mi najstariji brat ima tek 17 godina, te je osuđen da vikendom sedi kući, prihvatio sam njegov poziv da izađem sa njim i njegovom ekipom. U ekipi su: njegov brat od strica Srđan (moje godište), jedan ludak Milan iz Smederevske Palanke i jedan lik Goran koji celu noć nije 3 reči progovorio. Dobro, dečko slabo priča srpski, ipak je rođen ovde.
Znači nas petorica (super ekipa, svi su OK), subota veče, jedan auto (da samo jedan vozač ne pije). Otišli smo u neki klub, zaboravih kako se zove, izgrbavili se za upad ($10) jer je Pepi znao nekog na vratima. Uđemo mi, kad ono 30% Indijaca (valjda), 30% crnaca (zovemo ih crnogorci, da ne skontaju o kome pričamo), 30% Kineza i nas petorica. E, otpali smo k’o malter. Ovi čokoladni (Indijci) su smešni k’o žvaka, a kako koga pogledam, setim se Feza iz That ’70s Show. Bože, kako su smešni…
I tako, krenem ja da naručim vodku, a ona (šankerica) meni “What kind?”. Ja njoj “Smirnoff”, a ona meni “What kind?”. E, tu sam se izgubio… Slegnuo sam ramenima, a ona je garant skontala da nemam pojma, pa je počela da nabraja. Čim je rekla prvu (Straight up), ja klimn’o glavom. I tako, prva cuga! Jupi!!! (Ćuti, Danilo!) Sve u svemu, nije bilo Bog zna šta, ali sam naučio važnu lekciju.
Na kraju izlaska, u Mekdonaldsu (treba jesti nešto posle izlaska, pa makar i junk-food) je pao dogovor za sutradan. Naime, u nedelju uveče (jer se u ponedeljak ne radi, praznik) je u diskoteci Excalibur (4 sprata) organizovan “Balkans - SGM Night” (SGM = Serbian, Greek and Macedonian). Ajao! Od samog ulaza, Srpski na svakom koraku. Doduše, velika većina priča tako da znaš da su ovde rođeni, ali srpski je srpski! Upad je bio $15, ski-vi $8, ali je vredelo svaku paru. Celu noć domaća muzika, ludilo! Popili smo Boga oca, pevali do 4h ujutru, pa zato danas šapućem.
U 6 ujutru sam stigao kući jer neka glupača iz Makedonije nije znala da nam objasni kako da stignemo do autoputa, pa smo se vozili po jednosmernim ulicama Čikaga sat vremena…

I može da priča ko šta hoće, imamo najlepše žene na svetu! 100%!

Juče nigde posebno nisam išao (pa se nisam ni slikao), ali sam se lepo proveo… Prvo sam bio u školi mlađeg brata, izvodili su predstavu “Romeo & Juliet” u okviru časa engleskog (maternjeg) jezika. Kako Amerikanci vole da prave happening od svega, čas je bio javan… Brat je glumio u jednom činu (ceo razred glumi, u grupama od 4-5 osoba po činu, da svako dobije istu šansu), a mi (strina i ja) smo morali da sedimo 2.5h da bi gledali Baneta 10 minuta… Na kraju smo zavijali od gladi, a ja i od muke, jer nikoga ništa nisam razmeo! Šta ti je književni jezik…
Posle sam otišao sa bratom kod neke njegove drugarice da joj pomogne oko nekog projekta iz glume, trebalo je snimiti jedan 2-minutni dijalog, pa sam ja pomagao držeći dummy-cards bratu. “Kamerman” se glupirao kao da snima Matrix, trčao je oko njih kamerom, tako da sam i ja u filmu. E, tu sam se slatko nasmejao…
I tako, vratih se kući, neobavljena (turističkoga) posla, a pošto se već smrkavalo, pomagao sam stricu oko druge kuće da postavimo neke itisone… Ja fizikalisao, zamislite to… Čak me stric pohvalio (znam šta će zlobnici reći, pa ja neću)!
Na kraju dana, opustio sam se uz DVD Robin Williams: LIVE on Broadway. E, plakao sam, kakav ludak… Definitivno vredi pogledati.

I to je to. Jutros, čim sam ustao, loše vesti. Server me obavestio da sam već potrošio 80% bandwidth-a. To je garant Phoenixovo maslo (jao, Danilo!). Moraćemo malo da smanjimo sa slikama, šta ćete…
U svakom slučaju, verovatno ni danas neće biti slikanja, jer se ne mičem od kuće.

Čekajući FedEx, Miloš.

Otvorio sam lokaciju na webu koju sam namenio za slike. Verovatno ću ih menjati vremenom, držaću samo aktuelne, usled nedostatka prostora na serveru.
Adresa je http://milos.srdjevic.net/slike/

Ovde je sve u XXL veličini.
Evo na primer, pre par dana, kad sam bio sabajle u gradu (ili za neupućene, u cik zore, tj. oko 9h izjutra), pripila mi se kafa kako bih došao k’sebi. Tad još nisam znao za C#, te sam morao piti Američku. I tako, odem ja u prodavnicu Starbucks (što je nešto kao McDonald’s za kafu, tj. glavne baje, ima ih svuda) i naručim “regular espresso”. Kad ono, hop, 3dl kafe. Pio sam je 2h i na kraju bacio trećinu… Bilo mi je muka pola dana od tolike kafe.
Ili, drugi primer. Odem u prodavnicu, naručim sendvič sa šunkom, kad ono, više šunke nego ostatka sendviča. 2 prsta šunke u tostu, ej bre! E, to mi se svidelo.
Stvarno, Ameri su skroz u XXL fazonu. Rekao bih da u svemu preteruju. I kola su im takva! Najmanji auto koji sam video (izuzev sportskih kabrioleta, ruku na srce) bio je veličine Mercedesa. Oni Oldsmobili su, na primer, OGROMNI! Prosto da ne verujem da bih mogao da se snađem za upravljačem takvih kola.

Ali, videćemo… Još 2 nedelje do SSN-a (njihovog JMBG-a), pa ću da polažem za vozačku dozvolu. Vreme će pokazati…

Bio sam pre neki dan u velikom marketu (a koji njihov market nije velik), i našao (kupio) sam 2 artikla koje treba pomenuti.
Prvi je Knjaz Milos, iliti King Milos, verovatno u nedostatku boljeg prevoda. (Inače, ako nekoga mrzi da se smuca po .com sajtovima, tu je i domaća nam verzija na www.knjaz.co.yu, pa ko voli nek’ izvoli…)
Drugi je, naravno, naša kafa, crna, najcrnja (nama poznatija kao Kofi Anan). I to ne bilo koja! C(e), nego šta! Šarp? Itekako!
Kakav Grand, kakav Don, C kafa je zakon!

U subotu sam bio u drugoj državi (state-u), u State of Wisconsin, sa burazerom. Inače, burazer vozi stričev BMW 325i (2001 godište, mislim), pa je išao na Great Lakes Dragaway , jer su organizovali veče za srednjoškolce, da mogu u svojim kolima da probaju malo da DRAG-uju… Da, da, Need4Speed fora…

Doduše, kratka je staza, samo 1/4 milje, tako da jedva prebaciš u IV brzinu…

E, ludilo!

Išli smo sa 5 automobila, on i njegova ekipa, svako u svojim kolima… Treba videti šta se (i kako) ovde vozi…

Daleko smo mi…

Evo, prošlo je već 4 dana od kako sam stigao, a jedan (od dva) prtljaga mi još nije pronađen (a kamoli vraćen). Upravo sam zvao “AirFrance Baggage Service USA”, i rekoše mi da mi je kofer završio u avionu United Airlines-a, pa da ih zovem popodne opet… Otišao je kufer ko zna gde, saznaće u toku dana pa će mi javiti…

Ipak, opet bih leteo AirFrance-om, i preporučujem ga svima, iz prostog razloga što su uveli in-seat monitore i u ekonomsku klasu… On-demand, naravno… Gledao sam film Meet the Fockers, mogao sam još neki, ali mi se užasno spavalo…
Jedva čekam da opet letim negde (negde=kući!)…

Evo ga! Moj prvi tekst u dnevniku…
Par dana po dolasku, već sam počeo sa kuckanjem, što zbog ljudi koje sam ostavio u rodnoj mi zemlji, što zbog velike količine informacija kojom me bombarduju u ovoj novoj. Nadam se da će kasnije retrospektiva događaja biti mnogo lakša.
Nadam se uspešnoj saradnji sa WordPress-om, valjda mi neće praviti probleme.
Ako neko ima neko pitanje/komentar, slobodno je…