Lutrija (zelena, ne Srbije)

E, pa kako je prošlo nedelju dana da sam zaposlen, da malo opišem zbivanja, odnosno jedan radni dan…

Buđenje je u 7h ujutru. Svi polako dođemo k’sebi, popijemo kafu (i od kako su se deca vratila iz Srbije nešto i prezalogajimo). Krećemo od kuće oko 7:45-7:50. Treba nam dobrih 10 minuta do železničke stanice gde hvatamo MetraRail voz, tačnije Union Pacific North Line. Voz prolazi kroz Wilmette u 8h, tako da ako slučajno zakasnimo (a dešavalo se), čekamo idući koji stiže 15tak minuta kasnije. Strina nas vozi do stanice (pa decu posle do škole), a onda se stric i ja vozimo 35-40 minuta do samog centra grada.

Voz stigne u centar oko 8:45-8:50. Stric (blago njemu) radi u zgradi 1 blok dalje. Ja, sa druge strane, imam da pešačim 10tak blokova uz reku Čikago do posla, punih 20tak minuta mojim tempom, koji nije baš spor. Redovno stignem na posao do 9:15h (zastanem usput u StarBucks uzeti kafu od 3dl), pošto češće zakasnimo…

Pričao sam sa gazdom o radnom vremenu. Svako na stolu ima papire na koje upisuje kad je stigao na posao i kad je otišao, kao i kada je otišao i vratio se sa pauze. Kako se posao plaća na sat, gazdi je svejedno kad si stigao i otišao, dokle god stigneš da uradiš posao. Gazda, inače, visi u firmi po ceo dan, prvi dođe i zadnji ode… Pošto se pauza za ručak (naravno) ne računa u satnicu, potrebno je provesti na poslu 8.5 sati. Ostali zaposleni uglavnom stignu između 8 i 9 (uglavnom oko 8:30, bacio sam im pogled na papire) i odu oko 17h. Ja kako stignem poslednji, poslednji i odem. Oni uzimaju pauzu oko 11h da izbegnu gužvu jer inače svi idu na pauze između 12 i 13h. Samo jedan od njih ide redovno tačno u 12 i vrati se oko 13h (on jedini uzima sat umesto pola sata) zato što mu devojka radi u blizini. Ja uglavnom odem na pauzu tek posle 13h, uvek mi se desi da se zablesim u nešto, pa da mi se ne ide dok ne završim šta sam počeo. Iz istog razloga svaki dan, umesto da glatko odem u 17:45 (posle 8.5h), ja ostanem još 15-30 minuta da završim započeto da mi ne ostaje za sutra. Iz tog razloga ću za ovu nedelju imati 41h, a sve preko 40 se računa sa koeficijentom 1.5…

I tako, završim oko 18h na poslu (nekad ranije, nekad kasnije), a onda sledi dugo očekivana klopa. Ima jedno mesto ovde u blizini PotBelly sa OPASNIM a jeftinim sendvičima. U kategoriji su našeg index-Maja, ali na drugi fazon.

Kući putujem Purple Line Express metroom (ne Metra voz, nego kao subway, samo što ovde nije pod zemljom, pa se zove El, skraćeno od elevated, odnosno iznad zemlje, šine su na konstrukciji nekih 10tak metara nad zemljom ). Put traje malo duže, ravno sat vremena. Kada stignem na Linden (poslednja stanica, tj. Wilmette), imam da se vozim još 10tak minuta PaceBus linijama 421 ili 422 (Pace su busevi koji operišu po predgrađima), a poslednji bus kreće u 20h, tako da moram dobro da pazim da ne okasnim slučajno, jer taj put peške traje oko 50tak minuta. Kad izađem iz busa, imam da pešačim još nekih 5-10 minuta do kuće. Sve u svemu, jeste malo nepristupačno, ali sve će se rešiti kad skupim za neku Aždaju.

Kući stignem između 19:30 i 20h, a legnem već oko 23h. Kakav šok, a?

A sad malo o samom poslu… Firma je sa 5 zaposlenih (ja međ’ njima) organizovana tako da svako ima svoj program koji vodi, a kad je frka uskače se u pomoć. Momci su upravo završili nove verzije svojih programa pa sad rade malo na ispravkama bug-ova, a najviše na korisničkoj podršci.

Ja sam na svoje grudi primio program SupportTrio, koji služi baš za pružanje korisničke podrške. Neki su (Phoenix) upućeni u rad ovakvog programa, a za ostale ćemo da objasnimo. To je servis koji se instalira na web sajt i koji omogućava da ljudi (koji su kupci određenog proizvoda, u našem slučaju softvera) dođu na sajt kad god imaju neki problem (da prijave bug, da pitaju, komentarišu i sl.). Znači, čovek dođe na sajt i popuni formular. Obaveštenje o njegovoj akciji odmah na e-mail primi neko iz korisničke podrške, te može da ode na sajt i da mu odmah odgovori…

Za one koji nisu ovo razumeli, sročiću drugačije: to je kao neka vrsta zatvorenog foruma gde osoblje tehničke podrške vidi sve, a korisnici vide samo teme koje su oni postavili.

Samo, to ni blizu nije suština programa, ima tu još hiljadu i nešto stvari koje ne vredi ni opisivati. Program je stvarno aždaha, ogroman je i stvarno moćan. Reći ću samo da je težak oko 17MB source code-a, što bi u prevodu bilo knjiga od 17 miliona slova… Da ne znaš odakle da počneš…

Za one koje to bliže zanima, obezbedio sam link, pa idite vidite… Ostatak ovog teksta je malo više tehnički orijentisan…

Ovih prvih par dana sam proveo upoznavajući se sa programom i počeo sam polako da ga prepravljam. Uradio sam neke najvažnije (najčešće) stranice, tako da je program proradio sa najužim mogućim brojem opcija/akcija. Trebalo mi je dosta vremena da uđem u postavku i organizaciju, prethodnu verziju je programirao neki pacijent koji je mešao HTML i PHP, te je moj prvi i osnovni zadatak da sve prebacim na Smarty. Da nesreća bude veća, program je pisan tako da potpuno iskoristi loosely typed manir svojstven PHPu. Pravi guerilla programming! Gomila varijabli koja se odjednom pojavljuje niotkuda, funkcijama se prosleđuju parametri koji ne postoje, znači STRAŠNO! (Svaki fajl u vrhu ima error_reporting(E_ALL ^ E_NOTICES);) Najviše vremena mi odlazi na to…

Uvideo sam koliko smo mi mala i sitna riba tamo. Tamo se bavimo standardima, da sve to lepo izgleda i da bude po PS-u, a ovde je ludnica. Interfejs se sklopi za 5 minuta u DreamWeaver-u (tabele? pa naravno!), radi se ubrzano stranica po stranica, organizacija softvera podseća malo na naš projekat obuka.net (ko zna, shvata). Brzo se dodaju opcije, ne brine se mnogo o obradi grešaka (to ide pri testiranju), ali se program radi precizno, bez odstupanja. Trebalo mi je malo vremena da se naviknem na drugu (tj. meni staru) koncepciju, ali nije mi problem, uleteo sam “oštro i na prvu”.