Lutrija (zelena, ne Srbije)

Ne znam da li sam napomenuo ranije, ali je jako bitno za dalji tok priče napomenuti da nam je Marko skoro dobio papire te nije više nelegalac, pa je izvadio i vozačku, pa kredit za auto, pa položio za kamion, te je sada uredno (i prijavljeno) zaposlen kao vozač kamiona na kraće relacije, kamion veličine Jovinog (za one koji znaju).

I tako, sedim ja na poslu, (naizgled) običan Ponedeljak popodne i “čekam da padne kazaljka”, kad mi stiže poziv od Mareta. Ludak je krenuo kamionom za grad Portage u Indijani (nekih 40tak milja od Čikaga) da isporuči neki tovar, pa me pita jel’ hoću sa njim, s’obzirom da se spušta sa severa, pa mora proći autoputem kroz centar. Kako nisam imao Bog-zna-šta pametnije da radim posle posla, prihvatio sam poziv.

I tako, tu negde oko 18h ispadam ja iz hotela (u kom mi je firma), a ispred me čeka ni manje ni više nego kamion. U sred centra!

Uvalio sam se na suvozačevo sedište, a on je krenuo da manevriše kroz centar do autoputa. Izašli smo na autoput, gde ga je “pocepao” 65, naravno u desnoj traci.

Usput mi je pričao malo o kamionima i zanatu, te sam se osećao ko Čkalja dok sluša iskusnog Paju (a i dimenzije su nam proporcionalne, kad se zagledaš).

I tako, posle nekih 45 minuta (ipak je kraj radnog vremena, a mi izlazimo iz centra, dakle gužva na kvadrat) izašli smo na čist autoput, ali kako se Čikago prostire sve do Indijane, naš izlaz je bio odmah iza ćoška. “Sleteli” smo u Portage, grad koji nema pola tabli sa nazivima ulica… Vrteli smo se dobrih 45 minuta dok nismo ukapirali da je dispečer obrnuo jedno “levo” u “desno”.

Istovar je trajao nepunih pola sata koje smo kao prave kamiondžije proveli u kabini kamiona dok nosači “crnče”, a onda se uputili nazad. Vratili se u njegovu firmu, zamenili matoru kamiončinu za njegov novi Nissan Altima i pravac kući.

I tako, stigoh kući sa posla u pola jedanaest.