Dan Zahvalnosti
Thanksgiving, jedan od retkih neradnih američkih praznika, pada na zadnji Četvrtak u Novembru, te smo dobili produženi vikend. Zamis’te, ne radismo ni u Petak. 
Kako moja familija koristi svaki praznik da bi se kod nekoga organizovao porodični ručak, ovaj put pozvan sam u Gurnee, daleko predgrađe Čikaga (u kome se, između ostalog, nalazi i Gračanica). Tamo mi živi deda-teča.
Probudila me Jeca sabajle, u cik zore (dakle, oko podneva). Došla je na kaficu i da se usput dogovorimo šta ćemo raditi uveče. Kako sam ja imao “zakazano”, dao sam joj ključeve od stana da ona i ostale dame mogu da uđu kod mene dok sam ja na ručku i da počnu da prave večeru za ekipu (ne, nismo toliko prsli da spremamo ćurku).
Porodični ručak je zakazan za 16h, a kako me je uhvatila velika Thanksgiving-gužva na autoputu oko O’Hare aerodroma, tamo sam stigao tek malo pred 17h. Svi su već stigli, i taman se spremali da zasednu za sto. Odmah sam im se brže-bolje pridružio. Dečurlija je pričala o video igricama i o novoj spravi Nintendo Wii koja je upravo izašla na tržište (a Bane je već nabavio jedan, te ga je i poneo sa sobom), a stariji, jeli, o bolestima i šta je koga zadesilo od ljudi koje poznaju (te godine, šta ćete), te sam vreme proveo klackajući se, mal’ tamo, mal’ ‘vamo…
Krenuo sam polako oko 20h nazad i povezao Ivana sa sobom, jer je i on imao svoje obaveze: devojka se takođe vratila sa faxa u Čikago za praznik. 
Odbacio sam ga kući da pokupi la macchina pa da pali dalje, a ja se zaputio dalje, domu svome. Upadam u gajbu (imam svoj ključ, jeli), a kuhinja (prva s vrata na udaru)… Prepuna klope!!! Nisam je tak’u nikad vid’o!
Devojke su već uveliko bile tu, a muška ekipa (ako se to može tako nazvati, tj. Marko i Miroslav) još nije ni stigla. Njima smo rekli da je okupljanje tek u 21h, da se ne motaju po kuhinji i samo smetaju devojkama u stvaralaštvu. Ubrzo su i oni došli, te smo namestili sto u dnevnoj i počeli da uništavamo žensku kreaciju.
Na svu sreću, bilo nas je osam (5+3), taman koliko sam pribora i čaša imao u kompletu. Jedino čega je zafalilo je mesto za sedenje, bilo ih 7, tako da sam ja jeo kao i uvek, u omiljenom mi položaju: stojećki.
Ostali su kod mene do nekih 1-2h ujutru, a onda se polako uputili kući, a ja sudoperi… Za sutradan uveče (Petak) isplaniran je odlazak u Byzantium, grčki klub u kome je (kao i svakog praznika) organizovan SGM-night. ;-)
Petak: dolazi Jovana, isto kafa, sve po redu, ona me moli da idem da joj pravim društvo dok pere auto, pa ćemo po Martinu. Prihvatio poziv i neiskusno krenuo sa njom njenim autom. I…. Marfijev zakon na delu! Dogovorile se da idu u shopping. Odmah mi se smrklo… Posle sat vremena sa devojkama u tržnom centru (noseći im kese), već sam se zamislio koliko je pametno krenuti kući peške. Eh, da sam bar nešto i kupio…
Uspeo sam jedva da ih nagovorim da me vrate kući na putu za SLEDEĆI tržni centar (e lude su, majke mi), a one su otišle dalje. Sve devojke su se našle kod jedne od njih već oko 19h da nameštaju kosu, mada ja sam znao da to nije pravi razlog. Pa morale su malo da se ispričaju, onako ženski, satima…
Marko i ja smo stigli u Byzantium 15tak minuta pre njih, i za divno čudo odmah našli sto dovoljno veliki za sve nas, te smo se raspištoljili i napravili kordon da bi lakše branili stolice od napadača dok mačke ne dođu. Čim su stigle, tek što su sele, ustale su. I onda još nas zovu da se priključimo. I šta sad… Ma ne vredi. Opirali smo se, grbavili, ali smo na kraju morali da popustimo. Bile su jače…
I tako, bili smo tamo do nekih 2:30, a onda polako Marko i ja krenuli da razvozimo devojke. Međutim, kako je jedna od njih izjavila da je gladna, a i ostale zaklimaše glavicama, Marko je okrenuo aždahu i pravcu mog stana: valja pojesti onu gomilu hrane što ostade… Sedeli smo kod mene sve do 4:30, odbacili devojke kući, onda nazad. Opet klasika: kuhinja, pa krevet.
Ma zasp’o sam ko 2+2. Ubi me shopping. 
Tokom vikenda, svi naši kafići bili su dupke puni jer je gomila sveta došla iz svih okolnih republika (tj. država, po njihovom) na koncert, a oni iz daleka bili su tu na ceo vikend, te su zujali po gradu kao i mi sa našom rajom. Na sve strane je sevao naški, a i gosti su mi u svakom mestu prepoznali po koju ekipu iz svog grada. 