Lutrija (zelena, ne Srbije)

Danas nam je divan dan, divan dan, divan dan, nasem Milošu rođendan, rođendan, rođendan, živeo, živeo i srećan nam bio, živeo, živeo, i srećan nam biooooooooooo……………………ŽIVEO

Pošto sam ja poznazi haker, u narodnu poznat kao “Zlobnik” (”IT IS ME, LECLER”) iskoristio sam to umeće da provalim u ovaj blog i obrišem sve što sam našao, ovajjjjj….aaa ne, zezno sam se, to ću da uradim onom drugom zlobniku Danilu (ovo mu je poruka da se čuva mene, najvećeg među najvećima)…. znači gde sam stao, a da … iskoristio sam svoje veštine (ne te koje si ti pomislio Miloše, nikome sad nećemo da zavrćemo ruke ili nešto drugo ) da bi provalio u ovaj blog i da napišem jednu lepu poruku koja glasi:

SREĆAN ROĐENDAN CARE, KRALJU, O VELIKI MILOŠE, DA BOG DA TI SVAKA LINIJA KODA BILA BEZ GREŠKE, NEKA TI SVAKI PROGRAM KOJI NAPISES IZ PRVE PRORADI, DA BOG DA TI SE UPDATE SOFTWERA SAM RADIO….

I sad ono klasično: puno sreće, para,zdravlja……BLA BLA BLA

P.S. Popij jednu umesto mene i da naglasim ovo je pisano 17. ali po mom vremenu tako da ne bude zabune (nadam se da sam ti prvi čestitao i samo da znaš da sam se baš namučio da provalim u blog, svega minut, hihihihiihhihi )

[ [ [ Za one koji ne znaju, ove nedelje mi je rođendan (kud baš da padne u utorak)… ] ] ]

Brat Ivan-Legenda se u septembru odselio u Champaign (cca 150 milja od Čikaga) da studira mašinstvo (tako je Danilo, jedan normalan, a moj). Kako sada jako retko dolazi, ne viđamo se više, ali smo redovno na vezi preko GTalk-a, a i čujemo se telefonom kad god imamo vremena. A baš mi je puno nedostajao… Ali, kako važni datumi imaju čudnu ulogu u našim životima, a ja proslavljam ni manje ni više neg’ četvrt veka, kralj je uspeo da se izvuče za ovaj vikend da skoči do Čikaga. To je zahtevalo instant promenu planova, te je suvišno napomenuti da je deo slavlja MORAO biti pomeren nedelju dana unapred, dakle na ovaj vikend.

Uspeo sam da na’vatam sve koji nisu imali već neke planove, i da se izorganizujemo da dođu svi do mene oko 21h pa da oko 23h zapalimo u Prestige, naš klub sa pevaljkom koja (za divno čudo) ume da peva. Jedini koji nije uspeo da nam se pridruži je Ruža-Papuča (e, gori je i od Korpanovskog-Korpe…), svi su ostali došli, neki bar na kratko. Svi smo se skupili kod mene već do 22h, čak je i Kraljević Marko uspeo da da se priključi kasnije sa (definitivno) lepšom mu polovinom, iako je njegova porodica tu noć slavila useljenje u novu kuću. Nema šta, skidam kapu…

Sedeli smo tu kod mene i zezali se uz američke popularne hitove sa čikaške radio stanice, a onda se svi polako svako svojim kolima uputili u Prestige. Kako smo uleteli rano (to smo i pikirali), odmah smo zaseli za slobodan sto u centru, i odatle se nismo ni pomerali (igra se i uz stolove, jeli). Muška strana ekipe je klasično uglavnom čuvala bazu dok su devojke umele da odigraju po koju i na podijumu pred valjkom-pe.

Ostali smo tamo do nekih pola 3, a onda smo polako svako svojim putem. Kako je Ivanče (po planu) ostavio la macchina kod mene a išli smo tamo mojim avtenomobilom, mi smo zapalili kod mene. Ja sam spržio jednu pizzu da malo dođemo sebi dok smo se zezali i pričali skoro do 5h ujutru (do tad je imao dozvolu) i prepričavali propuštene događaje i dogodovštine… I tako, on otiš’o kući, a ja seo za kompjuter. Sutra ću verovatno staviti slike na net da ekipi može da poskida, sad me mrzi, odo’ da koljem sovu.

Rođendanska nedelja je uspešno počela…

Ne znam da li sam napomenuo ranije, ali je jako bitno za dalji tok priče napomenuti da nam je Marko skoro dobio papire te nije više nelegalac, pa je izvadio i vozačku, pa kredit za auto, pa položio za kamion, te je sada uredno (i prijavljeno) zaposlen kao vozač kamiona na kraće relacije, kamion veličine Jovinog (za one koji znaju).

I tako, sedim ja na poslu, (naizgled) običan Ponedeljak popodne i “čekam da padne kazaljka”, kad mi stiže poziv od Mareta. Ludak je krenuo kamionom za grad Portage u Indijani (nekih 40tak milja od Čikaga) da isporuči neki tovar, pa me pita jel’ hoću sa njim, s’obzirom da se spušta sa severa, pa mora proći autoputem kroz centar. Kako nisam imao Bog-zna-šta pametnije da radim posle posla, prihvatio sam poziv.

I tako, tu negde oko 18h ispadam ja iz hotela (u kom mi je firma), a ispred me čeka ni manje ni više nego kamion. U sred centra!

Uvalio sam se na suvozačevo sedište, a on je krenuo da manevriše kroz centar do autoputa. Izašli smo na autoput, gde ga je “pocepao” 65, naravno u desnoj traci.

Usput mi je pričao malo o kamionima i zanatu, te sam se osećao ko Čkalja dok sluša iskusnog Paju (a i dimenzije su nam proporcionalne, kad se zagledaš).

I tako, posle nekih 45 minuta (ipak je kraj radnog vremena, a mi izlazimo iz centra, dakle gužva na kvadrat) izašli smo na čist autoput, ali kako se Čikago prostire sve do Indijane, naš izlaz je bio odmah iza ćoška. “Sleteli” smo u Portage, grad koji nema pola tabli sa nazivima ulica… Vrteli smo se dobrih 45 minuta dok nismo ukapirali da je dispečer obrnuo jedno “levo” u “desno”.

Istovar je trajao nepunih pola sata koje smo kao prave kamiondžije proveli u kabini kamiona dok nosači “crnče”, a onda se uputili nazad. Vratili se u njegovu firmu, zamenili matoru kamiončinu za njegov novi Nissan Altima i pravac kući.

I tako, stigoh kući sa posla u pola jedanaest.

Danas mi se desilo nešto neočekivano i smešno. Idem sa kolegom pakistancem ka vozu u povratku kući i upadamo u veliku zgradu (tržni centar) koja u podrumu ima subway stanicu. Krenem ja prema aparatima za “kucanje” karte (ulaz na “perone”) kad videh da se tuda mota neki matoriji lik prilično opušteno obučen, izgužvana košulja i farke, neprikladno za poslovni centar grada, te sam ga zapazio i dobro osmotrio u prolazu, dok sam ga obilazio da se ne sudarimo. Kad je video da mi je na putu, nasmejao se samo i pomerio.

Ispostavilo se da je lik Mike Starr (sliku možete videti ovde), prilično prepoznatljiv sredovečni glumac.