Lutrija (zelena, ne Srbije)

18. jun 2006.

New Yorker

Napisano pod: Iz dana u dan — Meelosh @ 20:25

Eto, kako je mali ovaj svet…
Išao sam u gimnaziju u Bački Petrovac, kao i gomila drugih Novosađana. Znao sam iz viđenja jednog momka po imenu Deni, 2 god stariji od mene, lik koji je rođen u Njujorku, a njegovi se vratili u YU kad je imao 6-7god, tako da je i on sa njima, jeli…
Nakon srednje upisao je Poljoprivredni Fakultet (slučajno je uleteo u generaciju koja je polagala dok mi je ćale bio u Brazilu), Mašanov dobar drugar, jer mu je kolega, jeli… :-)

Nego da skratim, kako momak ima USA pasoš, dugo mu je trebalo da digne sidro i da se vrati u “otadžbinu”, u potrazi za boljim životom. Čuo je od Mašana da sam i ja došao ovde, razmenismo preko njega brojeve telefona i uspostavili kontakt, logično, imigranti smo, jeli… ;-)

Momak je u Njujorku radio kao nosač za firmu koja obavlja selidbe, rmbačio po ceo dan. Onda mu je palo na pamet da bi mogao malo da se bavi najunosnijim poslom ovde, a to je da bude vozač kamiona. Jesi 5-6 dana nedeljno van kuće, negde u bestragiji, spavaš u kamionu, ali zato zaradiš tak’e pare da ne možeš da ih potrošiš. ;-) Ali, kako nema ni vozačku za auto (Njujork ima dobar gradski prevoz), mora prvo da polaže za auto. Od države do države (state) su drugačiji zakoni, a u njegovoj (Njujork) se može izaći na polaganje na svakih mesec dana (ako padneš, jeli). Naravno, ovde kod nas u Ilinoisu možeš već sutradan. A kako ovde ima gomila naših, a i dosta kamiondžija, dečko je odlučio da se preseli ovde kod nas.

Naravno da sam mu pomogao, došao je ovde kod mene na par dana dok se ne snađe i ne nađe gajbu, posle ide posao i sve po redu, itd itd itd…

Kakav crni Chicago Downtown, odmah smo otišli u obilazak naših objekata! Pokazali smo mu Gračanicu (našu najveću i najlepšu crkvu ovde), a onda smo otišli u Crkvu Svetog Save u Libertvilu, još severnije od Čikaga. Zbog nje najviše i pišem ovo, jer je ta crkva poznata po jednoj vrlo zanimljivoj činjenici: to je jedina crkva u Americi u kojoj je sahranjen jedan evropski monarh, naš Petar II Karađorđević. Do oktobra 2000-te godine, tu je počivao i naš poznati pisac Jovan Dučić. Tamo je takođe spomenik Srpskom Čiči, armijskom đeneralu Dragoljubu Mihailoviću - Draži.

Slikali smo se malo, zakačio sam neke fotke na kratko dok ne stignu nove, adresa je ista. ;-)

( A?! Koliki uvod… :-D )

6. jun 2006.

Serbia 2006

Napisano pod: Utisci — Meelosh @ 0:59

Zvuči kao svetsko prvenstvo? Možda u ispijanju alkohola… No dobro, manimo to sad… Čitaju ovo i stariji, ozbiljniji… :-)

Sve u svemu, kao što oni najbliži mi znaju, dobio sam (nezasluženi?) godišnji odmor posle tek 9 meseci na poslu i vratio se u rodnu mi grudu tačno godinu dana i pet sati nakon što sam otišao…

Prvo na redu bilo je posetiti najstarije članove rodbine, u BGu i Svilajncu. U BGu sam bio po prvi put na groblju… :-(

Dernekovao sa bratom i najboljim drugovima (ma braćom bre!), igrao se sa sekom, ludovao… :-)

Video sam kako se grad Novi Sad može izmeniti za samo godinu dana. Malo je tu pomoglo i prvenstvo u košarci, ali ajde da ne pripisujemo to tome… Video sam kako ljudi, fazoni, zezanje, fore i izlasci mogu da ostanu isti i posle godinu dana kao da sam otišao juče…
Čak sam i smršao 4kg, u skladu sa životom koji sam i ranije vodio u Novome Sadu. I tako su mi mnogi rekli da sam se “zaokruglio” (šta god im to značilo). :-)

Neki ljudi su me izneverili, neki su mi se našli kada je bilo najpotrebnije, mnogima nisam ni stigao da se odužim, a kamoli da se sa njima ljudski ispričam… :-(

Proveo sam se nezaboravno, kao da sam slutio da će jaz u budućnosti biti sve veći i veći… Jebi ga, život… :-(

Do samog kraja osećao sam se bukvalno kao da nikad nisam ni otišao. Kao da sam na onoj lutriji dobio pare a ne vizu, koje sam konačno mogao da podelim sa nekim. U isto vreme mi se i vraćalo nazad poslu (šta ćete, navučen na kompjutere) i samostalnom životu, ali i ostajalo (brzo se čovek navikne na bahaćenje). Nisam osećao ništa, ni nostalgiju ni patnju ni tugu ni sreću.

A onda, stiglo me je sve od jednom! :-(

Ceo zadnji dan pred put proveo sam sa voljenima, nisam spavao tu noć, em da bih ubio vremensku razliku, em zato što ludi Italijani lete iz Beograda za Milano već u 6:05h. Na aerodromu ništa u to doba ne radi! :-(
U avionu sam naravno spavao kao top, nadoknađivao preko potrebni san.

Probudio sam se taman pred sletanje u Čikago, odmoran. Majka mi je uvalila jabuku “za put” koju naravno (u snu) nisam pojeo, ali me je zato neki mali pikinezer nanjušio i počeo da mi se penje uz nogavicu baš pred pasošku kontrolu jer je utreniran da traži voće/povrće. “U skladu sa zakonima…”, blablabla, ne sme se unositi nikakvo voće sa drugih kontinenata, pa sam morao da predam jabuku i poslat sam na šalter Ministarstva Poljoprivrede da mi provere sve torbe, iako sam im rekao da nosim samo tu jednu… Dobro je da mi Ilija&Branko nisu uvalili pršutu/pečenicu (šta god) koju su mi nudili. Dobro je da rakiju nisu kontrolisali… :-)

Tek nakon toga usledila je pasoška kontrola, odnosno carina. Naleteo sam na šalter za kojim je sedela vrlo prijatna ženica u 40tim godinama, azijatkinja (da ne kažem kineskinja, imala je kose oči, ali šta ja znam, meni su svi oni slični). Ispitala me je gde sam bio, da li mi je to prvi izlazak iz SAD-a, koliko sam dugo bio odsutan, da li sam se lepo proveo, čestitala mi je na lutriji (videla vizu u pasošu), sve po redu, kao da se znamo godinama.

A onda, na samom kraju, dok mi je vraćala pasoš i zelenu kartu, ispratila me je rečima koje su mi okrenule i nebo i zemlju:
Welcome home… :-(

Stari dobri…

Napisano pod: Utisci — Meelosh @ 0:36

Yugo 45 (ili koji god… Poenta je u Jugu i Jugi, ne u brojevima)

Powered by WordPress