Lutrija (zelena, ne Srbije)

Danas sam udario treću recku na moj boravak u Sjedinjenim Američkim Državama! Dobro nam ide za sada… Ova recka je bitna iz nekoliko razloga. Prvi, i najvažniji, to je da stric zvanično nije više moj sponzor/garant, što je jedna velika briga manje za obojicu. Sada sam i legalno sam svoj, ni od koga ne zavisim… Ne znam da li zvuči dobro, ili stravično…

Dakle, prešli smo polovinu puta do državljanstva. Ostade mi još samo jedna uspravna! Kad položim za citizenship i udarim finalnu, vodoravnu recku, prestajem da brojim. Evo, obećavam…

Danas je rođen bratanac, po metra dug, trenutno na 4.030 grama. Došlo je vreme za novu garnituru Srđevića, kanda… Stig’o naslednik…

Preko 4 meseca posetio nisam ovaj blog… uleteh u guzvu…

Malko sam se reorganizov’o tam’ u novembru, te sam počeo da gazim po nekim drugim frontovima, prilično udaljenim od ovog bloga (kompjutera uopšte). Kad sam završio započeto i vratio se ljubimcu, sačekala me je tona obaveza na poslu, te je blog i dalje morao da čeka.

Da nesreća bude veća (iako je dobra vest), počeli smo standardizaciju procesa u firmi, a kako nas je samo dvojica koji pišemo one if, then, else, for, while, foreach gluposti (šef se odavno ne bavi više time, preš’o čovek na bitnije stvari), bilo je prilično bitno učestvovati u utvrđivanju kursa daljeg razvoja svih aplikacija firme. Kako sam upravo završio visualEdit, petu aplikaciju za koju sam zadužen, odmah sam ga uskladio sa novim standardima.

U sklopu standardizacije, kako smo kupili i nove servere, (na moj predlog) napisao sam gomilu skripti koje će nam olakšati izbacivanje novih verzija (i zakrpa) aplikacija, generisanje changelog fajlova, i tako dalje i tako bliže. Čak šta više, napravio sam sekciju sajta na kojoj može da se download-uje zakrpa. Korisnici naših aplikacija sada mogu direktno iz aplikacije da skoknu do našeg sajta i da preuzmu ZIP arhivu samo sa fajlovima koji su izmenjeni od verzije koju imaju instaliranu do verzije koja je trenutno aktuelna. Sweet…

Na veliku radost, a kako je sad sve to iza nas, konačno je na red došao i zadatak da se prastari KnowledgeBuilder (na linku je slika trenutnog frontmena firme hehehe) napiše opet od nule, po novom standardu. I tako, sad udaram po tome…

U međuvremenu sam par puta svratio do bloga da pogledam komentare…. Međutim, kad se jedno vreme ne administrira, onda se ni ne čiste spam komentari, tako da mi je njih 4000 napravilo pravu sačekušu. Nisam mogao ni stranicu da otvorim! Bilo mi je mrsko da čistim sve to, morao sam direktno iz baze da ih brišem… Trebalo je proći kroz sve to da bi se spasilo 60 neodobrenih komentara… Nagledao sam se ponuda za jagru-vi za ceo život.

Koristim ovu priliku da se izvinim učesnicima diskusije o lutriji za zelenu kartu, u kojoj je bilo svih 60 komentara. Dobio sam i par mejlova u kojima se ljudi pitaju zašto ne vide svoje komentare… Sada sam ih sve odobrio, tako da ako ikoga zanima da pročita sve što je napisano od 750-tog pa na dalje, slobodno…. Ja znam da ću ja morati…

Upravo sam otvorio domen http://www.zelenalutrija.com/ i prebacio skenirana dokumenta iz prve koverte tamo. Za dve nedelje (time mogu da se bavim samo vikendom, ali ne bi trebalo da bude problema), cela diskusija će biti prebačena tamo, a počeće sa radom i forum na istu (i još po neku) temu.

No, više o tome drugi put…

Danas smo, posle puno priprema, preselili firmu na novu lokaciju (tačnije, u novu zgradu). Nismo ni ZIP kod promenili, prešli smo samo tri kvarta/bloka južnije i 4 sprata višlje (u malkice lepšu zgradu). Nova adresa firme je 150 N Michigan Ave, Suite 1230.

Dobio sam cubicle (svoju kockicu) pored prozora, gledam na zapad prema Randolph CTA Stop-u (stanica za metro, al’ na platformi u visini prvog sprata). U pozadini, između dva oblakoderčića, vidi se vrh Sears Tower-a. Ma milina….

Ujutru se vozim stanicu duže, prvi put pravcem nove zgrade. Samo da se ne izgubim negde usput…. hehehehe Manje kvartova/blokova moram da pešačim, što u principu znači da ću isto vreme trošiti na put ka poslu… Mada, to nije nikakva ušteda (protiv kiše/snega), jer je ova nova zgrada povezana u Pedway. Za one koje mrzi da prate link pa čitaju, to je, najprostije rečeno, mreža podzemnih pešačkih tunela koji povezuju oblakodere i tržne centre širom centra grada. Cool, a? Moram da prozujim jednom tuda pre elementarnih nepogoda, čisto da upoznam teren….

Pričao sam sa šefom, uzeo sam 2 slobodna dana, petak i ponedeljak. Karta je kupljena, stiže FedEx-om sad u utorak (papirna). Krećem u petak, idem preko Njujorka i Pariza i stižem u subotu u podne. Ostajem do ponedeljka u osam ujutru, pa preko Pariza natrag u Čikago.

Na poslu sam od utorka (9/11).

P.S. Pitali su me dok sam rezervisao da li trebaju kolica za hendikepirane… Sad se razmišljam da li da ih tražim za povratak…..

Konačno, stižemo do trenutnih zbivanja… Zadnja 2 meseca protekla su upravo u duhu naslova teksta….

Šef je već nekoliko meseci do guše zatrpan oko pripreme za selidbu firme koja je planirana za polovinu septembra. Naime, u ovoj prilično lošoj (hotelskoj) zgradi imali smo dosta neprijatnosti i cimanja, te je šef (kako prosperiramo) odlučio da nas preseli ni manje ni više nego na Michigan Avenue, prekoputra Millennium Park-a u kome sam svojevremeno gledao i Gorana Bregovića. Najveći i najlepši park u gradu odmah uz gorepomenutu najpoznatiju ulicu (tzv. the magnificent mile). Svakog leta, tu se održavaju besplatne manifestacije i koncerti… Mis’im, šta reći… :-D

Sve u svemu, da ne dužim, dosta funkcija u firmi su prešle na mene. Jedan kolega nas je napustio, tako da (nažalost?) trenutno vodim korisnički centar (čitaj “zadužen sam”) za četiri od šest softvera koje firma nudi. A nakon razgovora sa šefom, u slobodno vreme (čitaj “kući”) razvijam jednu malu krajnje zanimljivu aplikaciju koju ću moći da opišem tek kad za to dobijem dozvolu… Šef je predložio, ja dao par vrlo zanimljivih (a izvodljivih) ideja, te smo se vrlo brzo složili da vredi krenuti u akciju…. Kako se trudim da što više radim (jer samo dokoni ljudi pate), razvoj mi ide fenomenalno, te su sve šanse da ću stići da ga završim do kraja meseca.

Sa selidbom, firma će se hijerarhijski restruktuirati, što jedva čekam…. Svi su izgledi da kroz koju godinu možda čak ne budem više mogao da stignem da programiram….

U svakom slučaju, lični projekti su pali na svega par sati nedeljno (stižem i to!), jer preko dana vodim podršku, a noću pišem ovaj sedmi program, te svoje ostavljam za vikend, u trenucima odmora (”japanci imaju jedan jedini praznik u godini, pa i tada rade!”).

No, dosta o poslu…

Pripreme na ličnom planu isto idu taman kako treba. Poslao sam Sandri potrebne papire, ona prikuplja preostala uverenja dok čeka kartu, pa sledi apliciranje za vizu… Ako sve bude kako treba (u šta ne sumnjam), doći će ovamo u oktobru na mesec dana.

A za kraj, najslađe… Sve sam utanačio sa šefom oko slobodnih dana, te trenutno čekam rezervaciju karte pa da palim u Srbiju sad u septembru…. Bratu na svadbu…

I tako, krenuću (najverovatnije) u petak, sleteću u subotu, svadba u nedelju, uneće me u avion u ponedeljak ujutru, popodne sam u Čikagu (taman knjavam usput), i u utorak na posao. 2 dana! A žalio sam se na 9…..

Ne mogu da verujem da je prošlo više od 2 meseca od zadnjeg posta…

Nažalost, tek sada sam konačno našao vremena (i energije, vala) da zatefterim nešto ovde, da malo počistim spam komentare i sve što ide uz to… Malkice sam bio u gužvi (da se ne lažemo, i sada sam), tako da sam i ono malo slobodnog vremena pokušavao da provedem što dalje od bloga, najviše zato što volim da ga pročitam po nekad, a onda krene da se odmotava film i da se prisećam sitnica koje su između redova, onda sebi pokvarim raspoloženje, i tako dalje, sve po redu….

Sve u svemu, bio sam zauzet.

U međuvremenu desilo se svašta… Prelomio sam konačno da sednem da pišem malo, da dozvolim sebi malo kreativne slobode druge vrste (što bi rekao otac, da mi ne izbeli mozak od programiranja… ), tako da ću udarati članak po članak (hronološki, naravno), čisto da ih lakše kategorizujem…..

Šef je odlučio da napravi okupljanje svih zaposlenih, i izabrao je najbolju moguću varijantu. Zakupio je za firmu ložu na stadionu US Celular (po sponzoru tima, mobilnom operateru), da idemo da gledamo utakmicu domaćih White Sox-a protiv Auckland-a. Utakmica je počela u 7:11pm, zato što je sponzor poznati lanac prodavnica 7-eleven. E, ludih li amera….

Put u Srbiju pomeren je za 2 dana baš iz tog razloga, jer sam znao da mi je ovo verovatno jedini put da idem da gledam taj dosadni sport, a pogotovo na nivou… U svakom slučaju, od 9 ininga video sam pola jednog, uglavnom smo se zezali među sobom (heh, kompjuteraši i sport)…

Svako je mogao povesti po gosta, a kako se baraba vratio sa faxa na raspust (a i rođen je ovde, pa može da mi objasni pravila, onako usput), naravno da je da je izbor saputnika pao na Ivančeta. Taman da upozna malo i šefa i celu moju “radnu družinu”… Imali smo cugu i klopu (sve uključeno), kao i ličnog šankera (svaki booth ima svog). Lokacija nam je bila tačno iznad prve baze, a kako sam pokušao da sa tri slike uhvatim sve što se vidi iz lože, zakačio sam panoramu, iliti nesretni pokušaj iste (moja produkcija)….

P.S. Čujem da smo izgubili….

Danas sam udario drugu recku, obeležio kraj druge godine “američkog sna” (dok se ne probudiš, a onda “m’rš na pos’o”)…

Sve u svemu, nije loš start, ide tačno onako kako je zacrtano u planu i programu.

Imaćemo još dve uspravne recke, a sa onom horizontalnom ću valjda morati da prestanem da brojim, ili šta ti ja znam, jer postaću i zvanično tu kao neki amer(ikenjac).

Naravno, od onda počinjem da pišem na blogu tekstove na engleskom.

Ovaj vikend je prošao prilično brzo… Iako sam se prilično naradio tokom nedelje, naravno da nisam “odradio” preko zasluženi san, imali smo turiste iz STL-a u gradu. U petak uveče smo izašli u najobičniji kafić, zaseli tamo i kafenisali “do fajronta”, a onda kućama. Kako me sačekao popriličan broj mejlova, počeo sam sa čišćenjem i odgovaranjem. Znao sam da sam se zeznuo tek kad sam video sunce…

Kako sam legao prilično kasno, tako sam se kasno i probudio… Čepio sam, nije bila trojka (kad sam skočio… iz kreveta… kakav crni basket?…).

Već oko četvorke (taman posle C# kafe) počelo je organizovanje i nalaženje pred odlazak u izlazak (al’ sam ga sročio, alal mi vera). I opet sam zaspao taman u vreme kupovine hleba…

U 9:10 ujutru, budi me Maja i gnjavi da idem u kupatilo. Pitam se šta joj je sad, ne vidim na oči, nije mi dobro, ma naopako! Pokušavam da dođem sebi dok me cima za nogu i njaka me da ‘oće u WC. Taman kad sam pomislio da polako dolazim sebi i da shvatam gde sam i šta sam, kad ona počinje da priča o nekom vrapcu… Gledam je ja onako pogubljen, i dalje verujem da sanjam, a ona meni: “ne mogu ja u WC dok je vrabac tamo!” ŠTA?! “Vrabac, budalo, 10 minuta ti pričam!”

Usledila je epska borba između vrapca i čoveka(?), iz koje je izašao vrabac, a trijumfovao autor.

Kako je vrabac bio strahovito lud a leteo prilično visoko, odlučili smo da ga imenujemo Jack.